Osvrt na izložbu Čuvari vremena – zaboravljeno industrijsko nasleđe

Momo Cvijović

 Teško je proceniti lepotu jednog sveta ukoliko čovek sumnja u njenu valjanost.

 Kazuo Išiguro

Još od one prve, ruševine nad ruševinama u Edemskom vrtu, ruševine su naša sudbina.

Sve do pojave Industrijske revolucije i njenog naglog razvoja, u drugoj polovini 18. veka, čovek nije imao nikakvu dilemu kada je o ruševinama reč, bilo da ih je obožavao kao svetinje, poštovao kao mesta sećanja na važne događaje, otkrivao u njima lepotu iz prošlih vremena ili koristio njihov materijal za nove građevine. Sa početkom modernog doba susreo se sa jednom, do tada nepoznatom, vrstom ruševina – nepotrebnim objektima zastarelih tehnoloških procesa. Svest o njihovim drugim vrednostima, kao o vrednostima dela kolektivnog nasleđa ogromnog broja ljudi, koji su ih koristili i od njih živeli, razvijala se sporo, tako da su ti objekti u najvećem broju zaboravljeni i prepušteni zubu vremena. Čak i u razvijenijim sredinama, retki objekti pretvarani su u muzeje in situ. Naprotiv, pojava modernih ruševina bila je iznenađujuća, nije se uklapala u već ustaljenu sliku po kojoj je koncept ruine bio vezan za antičke, rimske i grčke gradjevine, za gotičke zamkove i manastire.

Poslednjih decenija, na problem uništenja i raspadanja industrijskog, a to znači kulturnog nasleđa, naročito su reagovali fotografi. Njihov način rada izaziva oprečna mišljenja. Dok jedni smatraju da oni svojim fotografijama uspostavljaju specifičan, novi estetski poredak i podižu svest kod ljudi o ugroženosti datih objekata, drugi ih optužuju za senzacionalizam, jednostranost u prikazivanju, uživanje u estetskim i vizuelnim elementima ljudske tragedije, da takvim fotografijama prave zabavu povlašćenim slojevima, bez ukazivanja na stvarne uzroke koji su doveli objekte do takvog stanja, da su njihove fotografije bezdušne i statične, da na njima nikada nema ljudi. Pogrdno nazivaju takav pristup Pornografijom ruine (Ruin Porn).

Ovde, na mestu još jednog estetskog i etičkog sukoba, valja se podsetiti da se estetski osećaj u čoveku, za razliku od etičkog, razvija veoma brzo, jer čovek, iako nije sasvim svestan šta je on i šta mu je zapravo potrebno, po pravilu instinktivno zna šta mu se ne sviđa i šta mu ne odgovara. Da je, u antropološkom smislu, čovek pre estetsko nego etičko biće.1U našem slučaju to znači da je prirodno na svaki etički problem ukazati putem estetskog prikaza.

Fotografije Rifata Kulenovića deluju na vas poput amnezije. Gledate ih na stotine, hiljade, neodoljivo liče jedna na drugu, naročito enterijeri, a pri tome nijednog trenutka ne osećate dosadu. Zato su čudesne.

Ovom prilikom, svoju posvećenost i ljubav prema objektima koje je snašla zla sudbina podelio je sa koleginicom, Adom Vlajić, koja ga je u poslednje vreme istrajno pratila na tužnim krstarenjima po Srbiji.

Ruševine su uporne. Dok čekaju bolje dane, sećaju se da su jednom bile korisne pa to nastavljaju da budu.

Iako beživotne, rađaju – u zidinama im se gnezde ptice, legu životinje, iz pukotina im buja divlje cveće i rastinje.

Nemaju zidove, a štite, u njima utočište nalaze beskućnici i ljubavnici, u njima su se skrivali begunci i odmetnici.

Tajanstvene su, pobuđuju nam maštu. Napuštene i nemoćne, izazivaju u nama saosećanje.

Vole ih  pesnici i umetnici, arheolozi, radoznali avanturisti…

Oni drugi skreću pogled kad prolaze pored njih. Pamte njihove bolje dane.

Treba ih ostaviti na miru.


Predistorija: Osnova za razumevanje Muzeja Jugoslavije

Na oblikovanje evropskog tipa muzeja uticale su brojne prakse i koncepti sakupljanja, čuvanja i upotrebe predmeta.

Muzej Jugoslavije – inovacije i zaokreti

Do zaokreta u radu Muzeja (istorije) Jugoslavije došlo je u drugoj deceniji njegovog postojanja.

Rad na stalnoj postavci Muzeja Jugoslavije

Gradovi u pokretu – postosmansko nasleđe, na gostovanju u Istorijskom muzeju Srbije

Ankara, Beograd, Istanbul i Sarajevo očima foto-reportera '20-ih i ’30-ih godina XX veka