28.03.2018

Вандализмом до заштите: Споменик Револуције у Ваљеву

Др Катарина Живановић

…ДА ЈУГОСЛАВИЈОМ КОРАЧАЈУ САМО СЛОБОДНИ, ДА НАСТАНЕ НОВИ СВЕТ, ОНИ СЕ ЈУНАШТВОМ И СОЦИЈАЛИСТИЧКИМ ИДЕАЛИМА УСПРАВИШЕ У ВЕКОВЕ. 

(део текста на табли поред Споменика Револуције у Ваљеву)

 

Споменик Револуције, познатији као споменик Стјепану Филиповићу, налази се на брду Видрак у Ваљеву. Споменик је у облику људске фигуре високе 16 м, са уздигнутим рукама и шакама склопљеним у песнице. Дело је Војина Бакића, модернистичког уметника, главног протагонисте раскида са соцреализмом и заговорника апстракције, који је отворио путеве слободи уметничког изражавања још 50-их година прошлог века.

Инспирација аутору била је фотографија вешања партизанског команданта, Стјепана Филиповића, који је упао у четничку заседу, потом предат Немцима, свирепо мучен, а онда и обешен на Ваљевском тргу. Гестапо је забележио Филиповићеве последње речи, изговорене са рукама подигнутим у вис, којима позива народ да се не боји, већ да устане у борбу за слободу. После рата, ова фотографија обишла је свет, а 1949. године Стјепан Филиповић проглашен је за народог хероја.

Споменик је отворио Едвард Кардељ 1960. године и од тада, па наредне три деценије, овај меморијални парк није био само место комеморације, већ и место учења и дружења, омиљено излетиште.

Од 90-их ситуација се знатно мења и готово једини заинтересовани за споменик су чланови Савеза удружења бораца народноослободилачког рата – СУБНОР-а. Током 90-их постојале су претње да ће споменик бити миниран, попут хиљаде споменика у Хрватској међу којима је и велики број дела Војина Бакића, као и споменик Стјепану Филиповићу у његовом родном Опузену. На срећу, Споменик Револуције преживео је деведесете, иако је главно интересовање за њега било у вези с именом народног хероја (Стјепан или Стеван), да ли је Хрват или Србин и, ако је Стјепан, зашто се основна школа у Ваљеву зове „Стеван Филиповић”… Средином 2000. споменик је коначно конзервиран, очишћен и поправљен.

Међутим, прича о хероју, споменику, идеалима и борби за нови свет настављена је 2009. године, када је локална канцеларија СУБНОР-а одлучила да делимично префарба метал од којег је направљен споменик како би прекрила графите, инсистирајући да му на тај начин враћају достојанство и право на сећање. Чланови СУБНОР-а су међу собом сакупили новац и унајмили локалног мајстора који је префарбао споменик солундарском бојом до висине листова, колико је могао да дохвати са мердевина. Исто су покушали да ураде и 2010. године када их је на позив Завода за заштиту споменика културе Ваљева зауставила милиција. Непосредно после догађаја Завод је издао саопштење да је потез СУБНОР-а већи вандализам од исписивања недоличних порука, да графите са легуре алуминијума од којег је направљен споменик треба уклањати хемикалијама, а не фарбати бојом за метал. Завод је потом поднео тужбу.

Овај догађај, иако на први поглед тривијалан, задире у саму суштину разумевања културног наслеђа. Шта је културно наслеђе и како препознајемо његову вредност? Ко је власник културног наслеђа и ко има право на његово вредновање и заштиту? Да ли су то институције заштите или заједнице које ово наслеђе препознају као своје, у овом случају СУБНОР?

Иако је закон на страни Завода и законодавац прописује казну до 5 година затвора за ово кривично дело, у овом догађају можемо препознати да право и правда не морају увек бити на истој страни. Завод задужен за правну и техничку заштиту, односно конзервацију споменика, ставио је у фокус уметничку и материјалну вредност споменика. Подизањем тужбе Завод је испунио своју обавезу, али у исто време и показао да не мари за друштвену заштиту, која би требало да буде изнад свега.

Друштвена заштита подразумева да друштво, групе грађана и појединци препознају и вреднују наслеђе као своје из различитих разлога (историјских, образовних, економских, симболичких…), користе га у свакодневици и раде на његовом очувању. Друштвена заштита, која чини да споменик живи, много је важнија од беспрекорне конзервације заборављеног споменика. Управо је то разлог за тврдњу да је, и поред непрописног уклањања графита, СУБНОР и те како радио на његовој заштити.

Да Србијом корачају слободни, да се не забораве жртве који су пале за нови свет и да се стане на пут неофашизму, мора бити заједнички мото свих нас. Да бисмо из потенцијала прешли у презент, изузетно је важна континуирана сарадња институција заштите и образовања са борачким удружењима и организацијама људских права.

Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије

На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета.

Музејска лабораторија

Друга фаза рада на сталној поставци

Нова мапирања Европе

Обнова! Почиње сада!