Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије

Марија Васиљевић, Веселинка Кастратовић Ристић, Момо Цвијовић

На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета. Међу њима препознајемо ризнице, ратни плен, колекционарске слике света и моћи, учењачке збирке, добре инвестиције, ослонце успостављања (националног) идентитета. Они претходе настанку музеја као јавне баштинске институције која комуницира с публиком и посетиоцима, негује друштвено памћење и гради критички став према садашњости. Иако можемо говорити о овом путу као трансформацији, многи од историјских начина колекционирања, употребе и баштињења и данас коинцидирају у свету музеја, и можемо их препознати чак и у контексту историје и развоја једне музејске институције.

И поред промене парадигме, музеји се и даље у широј јавности, због које заправо и постоје, перципирају као затворене и „прашњаве” институције, остајући сведени на представу античког храма као означитеља њихове функције „светог места”. Музеј, међутим, не чине оснивачки акт, зграда или препуни депои. Он није складиште предмета, већ га формирају функције сакупљања, истраживања, чувања, интерпретације и излагања ради баштињења као активног и смисленог односа према прошлости. Иако се чини да се ове функције односе само на предмете, оне могу да се примене на искуства и нематеријално наслеђе. Предмет се чува и изучава у музеју пре свега због оног „иза” материјалног, због неисцрпних могућности да сведочи о контекстима свог настанка и употребе, укључујући музеолошке интерпретације и политичке употребе наслеђа, али и о различитим, често вишегласним интерпретацијама прошлости. Предмети који припадају Музеју Југославије постају „распричани” услед комплексне и богате предисторије ове институције и њиховог путовања кроз различите државне, политичке, друштвене, музејске и музеолошке контексте.
Данашњи Музеј Југославије до краја 2016. године носио је назив Музеј историје Југославије (МИЈ). Име је промењено двадесет година након што је МИЈ основан¹ (1996) спајањем и уједно престанком постојања две институције: Меморијалног центра Јосип Броз Тито² (МЦ) и Музеја револуције народа и народности Југославије (МРННЈ). Услед друштвено-историјских околности ратова и распада Југославије током 1990-их, ти музеји постали су баласт, сведоци непожељне прошлости чији су се трагови брисали из садашњости. Фондови те две институције послужили су као основа на којој политичком одлуком настаје нов музеј који је требало да музеализацијом Југославију „смести на полицу”, у складу са схватањем музеја као складишта „старих и беспотребних ствари”.

Упркос томе, фондови, историје, документација и запослени ове две институције постали су основа двадесетогодишњег трагања за начинима баштињења Југославије.
Наслеђивањем фондова МЦ и МРННЈ, Музеј историје Југославије нашао се у деликатној ситуацији. Не само што је београдски МРННЈ био централна институција тог типа³ у Југославији већ долази до његовог спајања – као динамичног музеја који је основан према тадашњим актуелним музеолошким принципима – са установом меморијалног карактера са задатком одржавања дуготрајног памћења на Јосипа Броза Тита.
Међутим, и сам Меморијални центар имао је свог претходника: прича о Музеју Југославије заправо почиње од формирања Музеја 25. мај, као претече музејског комплекса на Дедињу у Београду. Крајем педесетих и почетком шездесетих година у социјалистичкој Југославији увелико се разгранала послератна мрежа музеја, а њихов развој и појединачна организација били су одређени државним пројектом који је подстицао развој и омасовљење културе, потребом успостављања културе сећања на догађаје и личности НОБ-а, као и промењивим политичким контекстом.4 Поред музеја који су основани пре Другог светског рата, рад започињу нови, пре свега завичајни, специјалистички, меморијални и музеји новије историје. Том времену развоја студија музеологије, музејске професије и законске регулативе о културном наслеђу и музејима припада и формирање Музеја револуције народа и народности Југославије (1959), као и Музеја 25. мај, који је отворен 15. маја 1962. као поклон Града Београда председнику Републике за његов седамдесети рођендан.
Музеј 25. мај настаје с јасном мисијом да музеализује друштвено-политичке активности и живот председника тако што ће сабирати, изучавати и излагати поклоне дариване Јосипу Брозу Титу у Југославији и иностранству, чиме ови предмети први пут постају доступни широј јавности.5 Броз је и сам учествовао у одлукама везаним за оснивање и лично је одредио положај у близини своје резиденције. Збирка поклона хетерогена је у погледу дародаваца и врсте предмета, њиховог времена и места настанка, материјала и техника, порука које су примарно носиле и слојевитих значења која се отварају њиховим даљим тумачењима. Међу дародавцима има органа државне и локалне управе, друштвених и политичких организација, радних колектива, грађана, (самоуких) уметника, аматера, исељеника, као и председника и других званичника страних држава.6 Највећи део поставке овог музеја, која се током 20 година трајања институције као такве није значајније мењала, чиниле су штафете и макете. Драгоценији предмети били су доступни посебним гостима Јосипа Броза Тита у резиденцијалним објектима.

Основан неколико година раније, одлуком донетом на свечаној седници поводом четрдесетогодишњице КПЈ, 19. априла 1959, МРННЈ7 се концепцијски знатно разликовао од Музеја 25. мај. Његов задатак био је да истражује и презентује константну „револуцију у покрету”: вишедеценијску борбу радничке класе која је на том путу сазрела да преузме одговорност за стварање нових друштвених односа и вођење државне, социјалистичке политике. Музеј Револуције успоставио је систем документације која се заснивала на искуству Британског музеја јер је музејски саветник Славко Шакота пренео начин обраде, дефинисање музејских картона и каталогизацију документације у МР после истраживања у Лондону. Експонати су обрађивани и каталогизовани хронолошки, тематски, предметно и ауторски. Формирана су четири музејска одељења за проучавање четири историјска периода: 1) радничког покрета од 1870. до 1919. године, које се бавило и балканским ратовима, Првим светским ратом и оснивањем Југославије, 2) међуратног периода од 1919. до 1941. године с доминантним темама историје Комунистичке партије, политичке робије, студентских демонстрација и Шпанског грађанског рата, 3) Другог светског рата на простору Југославије и 4) послератне обнове и изградње и друштвено-политичких прилика у социјалистичкој Југославији.

Музеј револуције заснивао је свој рад на савременим музеолошким принципима, са тежњом да начин презентације одговара садржају. Како помирити традиционалност и инертност историјске институције музеја са савременошћу и константношћу револуције, с њеном музеализацијом? Како музеализовати процес? Кустоси уводе у поставке нове медије и начине презентације, пре свега визуелне, који одговарају перцепцији савременог човека. То су пројекције филмова, звучне пројекције, реконструкције, аутоматске каруселске пројекције и велики формати фотографија. „Сва ова делатност мора бити усмерена на то да гледаоца, посебно омладину, уведе на [у] историју на посебан начин, пружајући им могућност да историју виде, да се материјално осведоче у њено постојање и да је емотивно доживе”.8 Услед недостатка простора, Музеј револуције користио је на почетку свог рада друге просторе за излагање (Војни музеј, зграду СИВ-а, Дом омладине, а прва велика стална поставка урађена је у Сремској Митровици под називом Робија – школа револуционара) док су се канцеларије налазиле на Теразијама и у Улици Михаила Аврамовића на Дедињу. Савет Музеја предложио је 1968. године да се у оквиру прославе педесетогодишњице СКЈ реализује изложба 50 година Партије у згради Аграрне банке на Тргу Маркса и Енгелса (данас Николе Пашића), која је требало да буде прелазно решење и омогући да се зграда Музеја подиже у етапама, у складу са финансијским приливом. С временом та изложба постала је стална поставка Музеја која је дограђивана и допуњавана све до 1998. године када је затворена за посету и демонтирана.
Иако ни Музеј 25. мај, као један од малобројних музеја за који је наменски изграђена зграда, а затим ни МЦ нису имали проблем простора, различите модификације комплекса на Дедињу утицале су и на кретање и смештај збирки. Неколико година пре Титове смрти планирано је просторно проширење и музеолошко унапређење локације са идејом о њеној будућности као историјско-меморијалног комплекса. Меморијални центар Јосип Броз Тито основан је 1982. године, а у закону о формирању ове институције као главна мисија наводи се чување успомене на Јосипа Броза Тита. Комплексна меморијална целина која је створена на месту где је Тито живео у Београду, обухватала је 10 објеката (Улазну капију, Музеј 25. мај, Стари музеј, Кућу цвећа, Спомен-збирку, Ловачку кућу, Билијарницу, Резиденцију, Музеј 4. јули 1941, ресторан Младост) с парком скулптура, који су били доступни посетиоцима. Центар је управљао и Родном кућом у Кумровцу, а касније и острвом Ванга на Брионима.

После Титове смрти, а непосредно пре званичног оснивања Меморијалног центра, урађен је попис поклона и других затечених предмета у осталим објектима комплекса. По оснивању Меморијалног центра, поред наслеђених збирки Музеја 25. мај, оцртале су се нове збирке и започело се са обрадом предмета. Целина из Меморијалног центра до данас представља посебан фонд унутар Музеја Југославије,9 препун крајности, временских и значењских пресека „од цртежа детета из [сиц] предшколског узраста до камена с Месеца, од примерака инвентара египатске пирамиде старе преко четири миленијума, до Пикасове графике(…)”.10 Такође, Музеј историје Југославије наслеђује и слојевиту документацију која одражава све институционалне промене и рад како Музеја 25. мај, тако и касније Меморијалног центра.
Предмети у овако значењски упечатљивом и наслеђеном контексту „владарске збирке”, постављају изазов пред кустосе и истраживаче, посебно у ишчитавању и других слојева значења предмета, којима прети опасност да остану заробљени под етикетом „поклони председнику”. Један део јавности и даље поистовећује комплекс Музеја с примарном наменом Меморијалног центра, сводећи његову функцију само на збирку Титових поклона или Кућу цвећа. И поред борбе за иновативне музеолошке погледе у складу са својом мисијом, Музеј Југославије баштинио је и баштиниће, поред осталог, лик и дело Јосипа Броза Тита.

Као што се наслеђени фонд Меморијалног центра унутар Музеја Југославије бори са стереотипима и доминантним наративима, уједно одржавајући меморијални карактер фонда, тако за Музеј револуције можемо рећи да се бори за признавање свог постојања и разбијања предрасуде о себи као „музеју партије”. Стручни рад истраживача и кустоса није био довољан јер претрајава уврежено мишљење да Музеј револуције у Београду није ни постојао. Његово (не)постојање изједначавало се с неизведеним пројектом Вјенцеслава Рихтера, који је прихваћен 1962. године али услед финансијских потешкоћа никада није сазидан на Ушћу у Београду.11

Музеј Југославије као визију свог рада има баштињење два фонда и њихове документације, историје као и сећања запослених, потом баштињење краљевине и социјалистичке Југославије и неговање меморијалног карактера делова комплекса. Бурне и слојевите историје ових целина могу се ишчитати из документације, картона предмета, каталога изложби и докумената. Спајање не само два фонда већ две институције 1996. године, које су по својој врсти, мисији, раду, документацији и кадру биле различите, у нову институцију нове мисије баштињења Југославије, представљало је политичку одлуку, али и изазов за запослене у дефинисању и грађењу југословенског наслеђа и борби са увреженим мишљењима и предрасудама о њему.

 


¹ Музеј историје Југославије бива основан 1996. године уредбом владе Савезне Републике Југославије у оквиру савезних органа. Председник СР Југославије Слободан Милошевић усељава се 1997. године у Резиденцију у Ужичкој 15 која је била део МЦ. У том тренутку већ је био изграђен зид који је поделио и нарушио целовитост комплекса и свео Музеј историје Југославије на четири објекта (Музеј 25. мај, Кућу цвећа, Стари музеј, објекат у Ботићевој бб), с могућношћу коришћења дела зграде Спомен-збирке, која је под управом Владе, и зграде САЧ, која је у склопу Дворског комплекса. Види: Панић, А. Југословенско културно наслеђе: симболи, комеморација и контекст кроз случај Музеја историје Југославије, 2, на: https://goo.gl/2kqRvF (приступљено 27.02.2017).
² Више о историјату институције: Ерцег-Сарајчић, Г. (1990) Меморијални центар Јосип Броз Тито, настанак и перспективе, магистарски рад, Свеучилиште у Загребу, Факултет организације и информатике, Вараждин, Група аутора (1991) Меморијални центар „Јосип Броз Тито” (ур. Бугарћић, Р., Ћирковић В., Филиповић Д., Грковић, О., Томашевић, Н), Београд.
3 Фондови Музеја револуције у републикама некадашње Југославије углавном су спојени са историјским музејима или су реорганизовани у музеје (новије) историје. Данашњи Хрватски повијесни музеј настаје спајањем Повијесног музеја Хрватске и Музеја револуције народа Хрватске (1991), Музеј револуције БиХ прерастао је у Хисторијски музеј БиХ (1993), а Музеј савремене историје Словеније преузео је фондове Музеја народне револуције Словеније (1994).
4 Димић, Љ. (1988) Агитпроп култура. Агитпроповска фаза културне политике у Србији 1945-1952, Београд, Кривошејев, В. (2011) Музејска политика у Србији, настајање, криза и нови почетак, Култура, 130, 291-317, Београд.
5 Према Оснивачком акту, стална поставка требало би да „одражава личност и активности Јосипа Броза Тита у стварању нове социјалистичке заједнице и представља средство за инспирисање различитих активности повезаних са истраживањем целог раздобља коме је обележје дао Тито”.
6 Панић, А., Исто, 3.
7 Више о историјату институције: Кастратовић, В. (2008) Настајање и нестајање једног музеја, Зборник скупа Осми колоквијум Међународне асоцијације историјских музеја Музеји као места помирења, Београд.
8 АЈ, Музеј револуције народа и народности (477), Ф-11, Програм рада за 1969. годину, 18. У Музеју је неколико година радио Црвени театар у оквиру којег су глумци Дадова и Удружења драмских уметника Србије играли представе према текстовима награђеним на конкурсу кратке форме с темама из НОБ-а.
9Поред штафета, њу чине и предмети ликовне и примењене уметности, дечјег и аматерског стваралаштва, археологије, етнологије, нумизматике, филателије, минералогије, фонографије, технике, оружја, фото-албуми, као и целина предмета и докумената која је директно повезана с документовањем друштвено-политичког и (јавног) живота Јосипа Броза Тита. То су Фото-архив Јосипа Броза Тита, униформе, одликовања и лични предмети, потом Архив Јосипа Броза Тита, библиотека, кинематографски материјал. Део Меморијалног центра од 1983. године чинио је и Музеј 4. јули 1941. године, који је од 1950. године био у надлежности Музеја Града Београда.
10Ерцег-Сарајчић, Г., Исто, 40.
11Више о пројекту: Текстови, нацрти, фотографије пројекта Музеја револуције народа и народности Југославије, каталог (МРННЈ), Београд (без године).

Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије

На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета.

Музејска лабораторија

Друга фаза рада на сталној поставци

Нова мапирања Европе

Обнова! Почиње сада!