19.04.2019

У поводу сто година од оснивања КПЈ

Радован Цукић, кустос Музеја Југославије

Значај Комунистичке партије Југославије у стварању и животу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије је неоспоран: готово пола века била је једина поличка партија у држави, због чега се у највећој мери сматра одговорном како за све успехе тако и за неуспехе те земље. Међутим, улога КПЈ у животу Краљевине Југославије обично се занемарује.

Основана свега пет месеци после настанка прве југословенске државе, Комунистичка партија Југославије била је једна од првих политичких странака с југословенском платформом, а до краја је остала и једина с таквим усмерењем. Била је и прва политичка странка која је понела одредницу „југословенска“ у свом називу. Док тренутак оснивања КПЈ временски готово коинцидира с тренутком настанка прве Југославије, њен слом 1990. био је увод у распад друге Југославије, коју је сама створила. И у случају југословенске идеје, остварене настанком југословенске државе, и у случају социјалистичке идеје коју је заступала КПЈ, реч је била о истинским алтернативама. У првом, о алтернативи сукобљеним национализмима малих народа, а у другом алтернативи универзалној неправичности капиталистичког система. Из данашње перспективе, јасно је зашто су ове две алтернативе, па и сваки вид сећања на њих, толико нежељене у доминантно десничарским политичким миљеима и режиму либералног капитализма, који несметано царује на простору некадашње Југославије.

Априла 1919. у Београду је одржан је Конгрес уједињења социјалдемократских партија и организација с подручја новонастале Краљевине СХС. На Конгресу је 432 делегата заступало око 130.000 организованих припадника радничког покрета из свих крајева земље. Ту је донета одлука о стварању Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) или скраћено СРПЈ(к). Под утицајем скорашњих дешавања у Русији учесници конгреса изјаснили су се за револуционарни начин политичке борбе и диктатуру пролетаријата, као и за приступање Комунистичкој интернационали, а за председника, односно секретара, изабрани су Филип Филиповић и Живко Топаловић. У нову партију ушли су у целини Српска социјалдемократска странка, Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Социјалдемократска партија Далмације и део чланства Социјалдемократске странке Хрватске и Словеније. Препознатљивије име, Комунистичка партија Југославије – КПЈ, као и први партијски програм, добила је на Другом конгресу, одржаном наредне године у Вуковару. На овај начин образована је партија која је живела отприлике колико и држава у којој је настала, и чију је судбину кројила у значајном делу. Развојни пут ове партије био је противречан и комплексан, као и живот земље у којој је егзистирала и којом је касније управљала. Тај развојни пут водио ју је од једине истинске алтернативе постојећем политичком и социјалном поретку у Краљевини, до непризнавања алтернатива поретку који је сама изградила у току постојања Социјалистичке Југославије.

Оснивање Комунистичке партије Југославије ослањало се на традицију радничког покрета, који се у овим земљама развијао од последње четвртине 19. века, али и на револуционарни полет настао победом Октобарске револуције. Управо под утиском револуционарне ситуације у читавој Европи, али и на таласу нерешеног националног питања у новонасталој Краљевини, на изборима за Уставотворну скупштину 1920. КПЈ осваја импозантан број гласова, и по броју мандата постаје трећа странка у земљи. Дистрибуција изборних резултата показује двојност подршке коју је уживала. Док је, с једне стране, велику подршку у градовима могуће објаснити бројнијом радничком класом и изузетно тешким условима у којима је живела (Београд и Загреб су чак добили комунистичке општине, али оне нису потврђене од стране краљевске власти), значајан број гласова освојен у Македонији и Црној Гори сведочи пре свега о националном незадовољству у овим покрајинама. Такође, због снаге програма који су заступали, комунисти су били први против којих се власт свом силом обрушила и на том примеру се јасно показала недемократичност система, који је себе бранио ограничавањем, а потом и потпуном забраном сваке комунистичке активности. Наступио је период илегалног деловања, када је партија стављена на маргине политичког живота и лутала у међусобним обрачунима фракција, изложена пресудном утицају Коминтерне док јој је и сама егзистенција била доведена у питање. Но, почетком Другог светског рата партија излази из илегале и стаје на чело оружаног устанка, који ће је на крају и довести на власт.

За време Социјалистичке Југославије доминира панегиричко приказивање прошлости партије, укључујући и период деловања у илегали, уз изостављање свих личности које су се партији касније замериле. Но, ни након њене пропасти, историја радничког покрета у периоду између два рата није критички истраживана, тачније интерпретирана је углавном с хиперкритичких позиција. Актуелизоване су теме о којима се у време социјализма није смело писати, попут бољшевизације КПЈ, сарадње с екстремним националистичким покретима, прихватања платформе о разбијању југословенског политичког оквира у периоду од 1924. го 1935, при чему су поменуте теме тумачене тако да се мало тога од суштинских збивања, процеса и феномена може разумети. Једна се ствар из овога намеће. Истраживању и презентацији историје радничког покрета и Комунистичке партије мора се прићи користећи инструменте друштвене историје. Тек схватањем и уважавањем ширег историјског и друштвеног контекста, имајући у виду и догађања у другим деловима Европе, могу се разумети кључни процеси, попут подршке коју је покрет уживао у једном периоду, улога забрана, прогона и „белог терора“ на бројчано опадање њених чланова и оснаживање језгра покрета, али и на његово коначно одустајање од легалних начина борбе и демократског начина владања. Приказивање историје радничког покрета и илегалне делатности партије без оваквог приступа углавном се своди на приказ тајних активности, игре обавештајних служби, лажне идентитете и тероризам, односно углавном је  на нивоу политичког трилера, и то најчешће лошег.

Потпуније сагледавање прошлости у сврси је њеног разумевања, а тиме и разумевања садашњости на коју је таква прошлост оставила трага. Не треба заборавити да су и држава и политички и друштвени систем у коме смо обитавали, нестали с карте Европе. Остали су ипак у виду „менталних мапа“, које су много дубље од оних које цртају политике и ратови. О њима зато морамо размишљати и судити на основу онога што пружа наука, колико је то уопште могуће, ослобођена притиска националних политика и емоција.

Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије

На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета.

Музејска лабораторија

Друга фаза рада на сталној поставци

Нова мапирања Европе

Наставак обнове и летња шема