29.11.2019

Од жеља до крила – обнова зграде Музеј 25. мај

Лидија Котур

Aсистенткиња за оперативно-техничке и административне послове директорке

Поклону се у зубе не гледа… Кажу…

Али, њу су гледали целу. И била је јединствена, репрезентативна, пионирскa у много чему. На најлепшем месту у Београду, силуета напетих крила постала је синоним за овај део града и препознатљив архитектонски акценат, који је оставио Михаило Мика Јанковић пројектујући први наменски музејски простор у Београду.

Године су пролазиле и остављале дубоке трагове на телу зграде Музеја дарова, касније Музеја 25. мај. Прво је остала без фонтане, која је сезала све до Булевара, јер терен није издржао померања изазвана радовима у Прокопу. Недуго затим, попустиле су и многе цеви у самој згради због чега су потопљени мотор лифта и лифтовско окно и лифт је заувек остао на својој првој станици.

Промене у држави, у друштву, у граду… Заокрети у политици, културној политици, однос према градитељском наслеђу… Све се то одражавало на зграду Музеја. Дуго није било битно што су њени депои препуни експоната непроцењиве вредности. Важније је било уважити захтеве надређених, а нестручних, макар они значили да ће мермерни под бити избушен, да ће се нарушити аутентичност хола, да ће посетиоци у реду за тоалете доћи до врата депоа, да ће се преоптеретити инсталације и да зграда неће дуго издржати. Али, издржала је све до 2013. године. 

Прво је звучало као шапат: „Не могу”, а онда као урлик. Једна за другом низале су се хаварије. Пуцале су водоводне цеви, отварало се тло под мермерним плочама, попуцале су цеви за грејање, запушили се одводи, прегорела је инсталација и у једном моменту чинило се да ни оданост старих познаника, ни љубав људи који су читав свој радни век провели у њој, а ни ентузијазам њених нових, младих домаћина неће моћи да залечи све веће и све болније ране. Дошло је време одлуке.

Да ли почупати све инсталације, повадити све оштећене плоче, заменити све подове? Да ли оголити до бетона и цигала? Да ли јој узети душу, избрисати љубав, уништити потпис? Одлука је пала.

Сачуваћемо све што се сачувати може. Сачуваћемо Микино архитектонско решење и све што је могуће од инсталација, уз осавремењивање, без сакаћења.

Кренули смо од термотехничких инсталација. Долазили су машински инжењери да се диве филигранском раду мајстора који су ’61. године постављали вентилационе канале великих димензија. Чудили су се како је спајано, како је лемљено, како је изоловано. А ми поносно показивали „пужа“ од канала, издувне и усисне канале, усхићени што можемо да видимо и да додирнемо нешто што је пола века било невидљиво. 

Када су у подстаници засијале лампице на контролној табли и када су забрујали вентилатори и коморе, када је прорадио систем грејање-хлађење-вентилација, знали смо да смо на правом путу. Али, то још није много значило културним добрима које је ова зграда чувала, а још мање посетиоцима, који је и даље нису видели у њеном правом сјају.

Пала је још једна одлука. Средићемо и ентеријер. У свему према Микином пројекту. Уклонићемо преграде, које су без много размишљања и аргумената постављане, скинућемо црне засторе са последње, техничке етаже, поправићемо мемер, заменити стари мебл у биоскопској сали новим, али истим, поправићемо цеви, заменићемо стару електроинсталацију, поправићемо лифт! Поправићемо и кров и стару црну изолацију заменити светлом, да нам Музеј, одозго гледан, изгледа као галеб, као птица у лету.

У једном моменту учинило се да нам зграда Музеј 25. мај није поверовала. Одавно је престала да верује јер су је или заборављали или заобилазили. И као да нас је тужно гледала док смо се селили из ње и мислила да јој се никада нећемо вратити.

Радови у ентеријеру зграде текли су полако, корак по корак. Мајстори су, као да им се зграда пожалила, говорили тихо, газили меко, куцали пажљиво, демонтирали бојажљиво. Нико не зна као мајстор, да и зграда има душу, да и њу боли. Није то само хрпа грађевинског материјала, цигле, бетон и гвожђе. Неко је то цртао, брисао, поново цртао, рачунао, цепао скице па поново давао да се на паусу тушем ураде. Зна сваки мајстор да је свака зграда прича за себе. И да је њена градња прича за себе. А ова зграда има своје приче: причу Мике Јанковића, приче својих неимара, причу града у коме живи, причу Јосипа Броза, приче стотина људи које су у њој радиле, приче стотина хиљада људи које су кроз њу прошле. Довољно је да је свако од њих у њој оставио једну реч, па да јој се крила још више напну и рашире и заплови ка новим причама и новим људима.

Водећи о томе рачуна, желећи да је новим људима, новим генерацијама предамо исту, неоскрнављену, урадили смо у ентеријеру све што се могло, а да се не наруши првобитни изглед. Највећа новина је савремена расвета, у складу са захтевима музеологије, као и савремени противпожарни систем. То су наши трагови. Све остало, материјализацију, боје, димензије, диктирала је зграда Музеј 25. мај. 

Наше је било да јој остваримо жеље.

Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије

На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета.

Музејска лабораторија

Otvoreno istraživanje i preispitivanje jugoslovenskog nasleđa

Нова мапирања Европе

Мала породична историја