Музеј Југославије – иновације и заокрети

др Катарина Живановић, Татомир Тороман

До заокрета у раду Музеја (историје) Југославије дошло је у другој деценији његовог постојања. Значајне промене у овом периоду условљене су препознавањем ширих потенцијала институције, постављањем искусног менаџмента, укључивањем стручњака упознатих са савременим музеолошким теоријама и новим тенденцијама у рад музеја, као и са порастом интересовања истраживача и публике за југословенско наслеђе. Ова деценија у раду М(И)Ј представља период ауторефлексије, отварања нових тема, смелих експеримената и редефинисања улоге музеја у друштву. Иновативност као једна од кључних одлика М(И)Ј првенствено се препознаје у новим тумачењима (не само) југословенског наслеђа, развоју партнерстава у ширем смислу и тенденцији ка стварању знања.

 

Иновативно тумачење југословенског наслеђа

Нов приступ интерпретацији југословенског наслеђа везан је пре свега за промену разумевања самог појма наслеђа. Све више се напушта схватање према коме наслеђе чине објекти интринзичних својстава, схватање да је оно датост, да је крхко, коначно и необновљиво и да о њему имају право да се брину и да га тумаче искључиво експерти који га најбоље познају и који најквалитетније могу да објасне његове вредности. Такође, напушта се разумевање наслеђа као свега што је добро и славно у вези са прошлошћу, и дисонантног наслеђа као посебног статуса који се додељује нежељеној природи прошлости.¹ Уместо тога прихвата се алтернативна дефиниција по којој наслеђе није именица већ глагол,² није ствар, налазиште или место, већ вишеструки процес стварања значења или културни перформанс.³ Оно је културна алатка коју друштва користе да би запамтила прошлост и у том процесу памћења праве конструкције значења које су релевантне и корисне за садашњост. У односу на овако постављен појам наслеђа, интерпретација је дефинисана као процес стварања значења из материјалних и нематеријалних остатака прошлости који доприносе њеном бољем разумевању и коришћењу.

То не значи да је у потпуности напуштено традиционално схватање наслеђа и да је М(И)Ј нашао коначно решење како да једносмерни канал комуникације претвори у двосмерни, а свој фонд развије у изворе заједништва, помирења, знања и забаве. Нови програми музеја заправо представљају транзицију ка том новом, жељеном систему вредности и деловања који се можедефинисати и као инклузивни дискурс наслеђа4 (Кисић 2016, 70), а њихова иновативност огледа се у креативним комбинацијама различитих тема, медија и актера у процесу интерпретације.

У периоду о којем је реч, М(И)Ј је прво на све слободније и креативније начине приступао интерпретацији фонда, а посебно „лика и дела” Јосипа Броза Тита, кроз изложбе Титове Нове године (2008), Ефекат Тито (2009), Јоко–Ленон–Тито (2010), Тито фото (2010), Златни албум (2011), Велика илузија (2014). Отваране су и нове теме које су задирале у домен друштвене историје, попут положаја и еманципације жена, алтернативне рок музике и поткултуре осамдесетих, као и улоге технике у социјалистичком развоју, на изложбама Женска страна (2010), Последња младост у Југославији (2011), Техника народу (2012).

Процес рада на новој концепцији и новим приступима југословенском наслеђу посебно се може пратити од пројекта Нови стари музеј (2009), тачније од његовог превођења из теорије у праксу кроз изложбу – прототип сталне поставке Југославија од почетка до краја. Реализована током три месеца, крајем 2012. и почетком 2013. године, изазвала је велико интересовање, похвале али и контроверзне оцене. И поред тога што је као први покушај сумарног представљања југословенске историје имала недостатака, њена реализација, богат пратећи програм и широко урађена евалуација утицали су на развој будућих програма музеја. Поготово је био приметан утицај на рад на музеализацији југословенског наслеђа и у истраживању тема и феномена који до тада нису обрађивани а односили су се на свакодневни живот, културу, разне друштвене слојеве и феномене из прве Југославије. Тако су развијене тематске изложбе Никад им боље није било (2014), Дизајн за нови свет (2015/2016), Ко је соко тај је Југословен (2016), Југо, моја Југо (2016).

Резултат рада на овим изложбама није био само презентација претходно необрађених тема или увођење нових тематских области, већ и покушај развијања методологије истраживања југословенског наслеђа која полази од препознавања дисонантности, полихроности и поливалентности овог наслеђа и интерпретира га користећи трансдисциплинарни, партиципативни приступ. На тај начин М(И)Ј је усмерен да буде мање музеј чињеница, а више процес, мање институција, а више акција и реаговање5 (Шола 2011).

 

Иновативан приступ развоју партнерстава

У складу с новим разумевањем наслеђа развијало се и ново схватање музеја као места промоције друштвене кохезије, сагледане кроз процес развоја друштва које тежи смањењу неједнакости и развоју осећаја припадности заједници с којом њени чланови деле изазове.6 Анализа стратешких докумената, као и програмског садржаја М(И)Ј, упућује да је овај процес не само декларативно већ и у пракси препознат као друштвена одговорност институције. Интересантно је да последњих година кустоси борбу против изолације, искључености, одбачености и негирања музеја повезују и с друштвеном заштитом вредности бивше државе чије наслеђе музеализују, смело доводећи у везу приступ друштвене кохезије с политиком социјалистичког развоја Југославије.7

У овом процесу акценат је стављен на развој партнерстава, односно укључивање различитих актера: представника заједница југословенског наслеђа,8 маргинализованих и рањивих група, уметника, истраживача из различитих научних дисциплина и др.

Музеј је тако почео да се повезује с разним појединцима и групама и да их консултује и укључује у своје пројекте, од анкета које се редовно спроводе последњих година до програма за широку публику као што је Дружење са Фићом (заставом 750), преко могућности да учествују у креирању изложбе, настојећи да у селекцију тема, прикупљање грађе, интерпретацију фонда и промоцију изложби укључи различите заједнице водећи рачуна о њиховим жељама, али и потребама. У том смислу, нарочито се издвајају изложбе: Фигуре сећања (2015), која је замишљена као платформа за интеракцију са сведоцима времена; изложба Дизајн за нови свет – Графички дизајн у Југославији (2015) укључивањем подмлатка дизајнерске сцене у Београду; Ко је соко тај је Југословен (2016) уз подршку садашњих активиста тог покрета и сл. у чему се најдаље отишло на изложби Југо, моја Југо (2016) чији значајан део чине гастарбајтерска сведочанства, као и интересантни покушаји самоисторизације.

Музеј (историје) Југославије укинуо је чврсту баријеру између стручњака и публике, вођен идејом како треба да буде инклузивна институција која служи заједници да подели своје ставове и искуства, прошири знања, развије креативност, сензибилност и толеранцију. Посебно се настоји да се осмисле пројекти или пратећи програми за децу и ученике те за особе с посебним потребама, као и друге маргинализоване групе. И публика „осећа” ову трансформацију па је комуникација с њом последњих година изузетно жива, људи долазе у музеј да питају, провере, предложе, прокоментаришу, поклоне.

Анализирајући програм Музеја у протеклих десет година јасан је тренд развоја у правцу мотивисања и укључивања бројних актера у процес истраживања и интерпретације музејског фонда, као и омогућавања да се чују различити ставови у вези са актуелним питањима. Отвореност и критичност Музеја из године у годину постају све значајније, а велику улогу у томе игра сарадња са цивилним сектором. С тим у вези, М(И)Ј је изузетно поносан на партнерство са до.цо.мо.мо Србија, Киоском – платформом за савремену уметност, удружењем Крокодил и Асоцијацијом тумача знаковног језика.

 

Иновативан процес стварања знања

М(И)Ј је реализовао низ активности полазећи од музеолошки прихваћеног становишта да је дужност музеја да развија своју образовну улогу у сарадњи са заједницом,9 то јест да су музеји специфична места учења и неформалног образовања, кроз интеракције и укључивања у активности, што нам помаже да боље разумемо свет у коме смо живели и у коме живимо.10 У складу с већ наведеним променама у схватању наслеђа и улоге музеја у друштву стоји и схватање да се тај образовни „задатак” не остварује тако што се знање, у форми коначне истине, преноси с неке узвишене анонимне позиције публици, већ да је музеј друштвени простор у коме се разговара и преговара, износе различита мишљења, дели и производи ново знање.11 М(И)Ј је протеклих година направио значајне кораке у том смеру. Изложбе су редовно праћене стручним вођењима, као и предавањима, округлим столовима и радионицама за млађу публику. Крајем 2014. покренут је програм Разговори о Југославији – увод у постјугословенске студије, управо замишљен да предавањима, дебатама и дискусијама различитих учесника појача едукативне и интерпретативне капацитете Музеја, а 2015. и пројекат Бајскултура, бициклистичка тура по Новом Београду и упознавање с његовим наслеђем на забаван и опуштен начин.

У двадесетој години свог постојања (2016), Музеј је имао читав низ едукативних програма различитих модалитета: семинар Знаковни музеј о сарадњи са Заједницом глувих, стручну конференцију о дигитализација фото-грађе, летњу музеолошку школу Заузми страну, истраживање и контекстуализацију сопствене прошлости кроз пројекат Препознавање Музеј 25. мај, третирање теме југоносталгије на конференцији Носталгија у покрету и преиспитивање вредности Покрета несврстаних и могућности њихове актуелизације на конференцији Несврстани музеј.

И поред импозантног списка пројеката који се могу окарактерисати као иновативни у наведеним категоријама, за будући успешан рад М(И)Ј изузетно је важно не само даље развијати иновативне праксе већ и осигурати укључивање иновативних методологија и резултате ових пројеката у свакодневне процесе и процедуре музеја.


1 Smith, L. (2006). Uses of Heritage. New York – London: Routledge.
2 Harvey, D. (2001). Heritage pasts and heritage presents: Temporality meaning and the scope of heritage studies. International Journal of Heritage Studies, 7 (4), p. 327.
3 Marojević, I. (1993). Uvod u muzeologiju. Zagreb: Zavod za informacijske studije; Smith L. (2006).
4 Kisić, V. (2016). Governing Heritage Dissonance: Promises and Realities of Selected Cultural Policies. Amsterdam: European Cultural Foundation.
5 Šola, T. (2011). Prema totalnom muzeju. Kruševac: Centar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i Narodni muzej Kruševac.
6 Jenson, J. (1998) Mapping Social Cohesion, CPRN Study F03. Ottawa: Canadian Policy Research Networks Inc.
7 Živanović K. (2016) Muzejski program kao indikator društvene kohezije, Naša prošlost, br. 16: 235-245.
8 Termin „zajednica povezana nasleđem” preuzet je iz Faro konvencije (Okvirna konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo), potpisane 2005. i ratifikovane u Srbiji. Podrazumeva grupu pojedinaca koji vrednuju određene aspekte kulturnog nasleđa koje žele da, u okviru javnog delovanja, održe i prenesu na buduće generacije (član 2).
9 Етички кодекс за музеје, ICOM (Међународни савет музеја), Национални комитети БиХ и Србије, Сарајево и Београд, 2007.
10 Revisiting the Educational Value of Museums: Connecting to Audiences, NEMO (The Network of European Museum Organisations) 23rd Annual Conference Pilsen, Czech Republic, November 2015, Berlin 2016.
11 Lundgaard, I. B. (2013) Learning Museums and Active Citizenship. In: I. B. Lundgaard and J. T. Jensen, ed., Museums: Social Learning Spaces and Knowledge producing Process, Copenhagen: Kulturstyrelsen.

Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије

На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета.

Музејска лабораторија

Друга фаза рада на сталној поставци

Нова мапирања Европе

Обнова! Почиње сада!