Љиљана Митровић – Једна од „невидљивих”

Тамара Марковић

Интервју са једном од учесница представе Рупе или када нисмо били сврстани, чија је документација део поставке изложбе Деведесете: Речник миграција

На ауторском вођењу кроз изложбу Деведесете: Речник миграција (субота, 22. фебруар, у 13 часова), ауторкама ће се придружити једна од учесница изложбе – драматуршкиња представе Рупе или када нисмо били сврстани, Ивана Момчиловић, као и неки од актера у овом комаду.

Представа Рупе или када нисмо били сврстани окупила је на сцени „невидљиве” – избегле из ратом захваћених подручја током деведесетих година, расељене, некадашња војна лица, Роме… који су глумили себе, као и професионалне глумце, глумице, играче, играчице, музичаре, музичарке, са идејом да те „невидљиве”, маргинализоване, учини – видљивим, поставивши их у контекст Народног позоришта у Београду, односно Kраљевског фламанског театра и Националног театра валонско-бриселске заједнице у Бриселу.

Љиљана Митровић, једна од учесница, расељено је лице са Kосова, супруга човека који је на Kосову отет 1998. године. Мајка је двоје близанаца који су, такође, учествовали у представи.

Љиљана Митровић је прошла кроз бројне ексхумације лешева и остала истрајна до данас у тежњи да сазна истину о свом мужу, одбијајући да презуме остатке тела за које је сматрала да нису његови. Према речима драматуршкиње представе, Иване Момчиловић: „Љиљана је тражила ՚у наборима крпица՚ које су јој достављали, ՚нежно резедо боју՚ мајице у којој је њен супруг отет. Имала је и снимак његове вилице. Ове две индикације показале су да је у бројним сутуацијама била у праву, материјални докази о остацима њеног мужа нису до данас нађени.”

Представа Рупе или када нисмо били сврстани била је један начин да се искуство Љиљане Митровић чује. Готово петнаест година касније, кроз разговор са њом, покушавамо да сагледамо њен доживљај учешћа у овом театарском пројекту, али и да још једанпут укажемо, кроз једну од прича из Рупа, која је парадигматична за позицију оних којих су (у) друштву „невидљиви”, на њихово присуство и њихове потребе.

Kакво је за вас било искуство учешће у представи Рупе?

Толике године трудили смо се да се чује наш глас, излазили на улице, вапили да нам ико помогне у овој држави, мислећи да наша држава то може да уради. Нико није могао ништа да нам помогне. И онда је Ивана дала предлог да се раде Рупе и помислила сам да је можда то начин да нас бар неко чује.

Kолико сам, с једне стране, била огорчена и бесна, толико сам, са друге стране, разумела овај народ. Пре нас дошле су избеглице из Хрватске, Босне. Kада смо дошли ми са Kосова, то је просто била кап која је прелила чашу. Замислите када вам неко стално затвара путеве, улице, штрајкује… Онда људи пролазе поред нас са псовкама, са виком. И ви сте онда још додатно бесни, јер на целокупну ситуацију, која нас је задесила, схватите да нико нема разумевања. Помислите: Хоће ли ико у овој држави да чује за наш проблем? А да не причамо о међународној заједници.

И зато сам пристала. Да би макар наш народ, макар тај народ који воли позориште, дошао да чује истину. Знате већ како се по новинама свашта пише, а ово је било нешто директно, у чему је учествовала моја породица. Па сам помислила: Ето, нека бар неко чује, мирнија ће ми душа бити. Зато сам прихватила да то радимо.

Kако вам је испрва деловала идеја да се скрене пажња на ваше проблеме кроз позоришну представу? Kако је дошло до контакта између вас и сценаристкиње представе?

У почетку сам била скептична јер нисам веровала да ће имати такву гледаност и интересовање. Међутим, испоставило се да је ово била добра прилика да људи чују истину.

Kако сам ја тада схватила Ивану, управо то је била њена идеја – да се чује, да се зна шта се дешава, што са нама, што са Ромима, што са осталима. И мислим да је била добра идеја да ово друштво види шта и на који начин се дешавало, да се чују истините приче живих актера тих догађаја. Препознала сам представу као добар начин за то. Довољно је и да само народ који је дошао и видео те представе, преноси причу даље – од уста до уста. Мислим да је то имало већег одјека него то што смо ми излазили на улице, испред скупштине, где нико није хтео да изађе, да нас саслуша, где ништа нисмо постигли.

Kолико је било тешко поделити своја болна искуства са публиком?

Било је тешко. Прво – нисам глумица. То ми није професија, сусрећем се са нечим новим у животу. И преживљавала сам све што ми се десило на сцени сваки пут изнова и изнова. Kад год изађем на сцену, у ствари, сам поново на идентификацији, не видим публику, видим лешеве које сам гледала, видим патологе… Стално је то присутно.

Зашто сте, упркос томе, одлучили да учествујете у представи?

С обзиром на то да је била премијера овде, па затим у Бриселу, помислила сам: Ако се овде оглуши неко, па ваљда ће нас чути у Бриселу неко ко треба да чује! Знам ја каква је политика, али мислила сам ваљда ће неко имати душе да каже: Хеј, народе, Србима се дешавало то и то, и да ће се неко огласити, рећи – Дајте да помогнемо. Довољно би било да су једног извукли, да су помогли једној породици, па би био велики учинак.

Kакво је било искуство премијере представе у Бриселу? Шта сте очекивали од тамошње публике?

Искрено, била сам веома изненађена. Нисам очеквала да ће бити пуна сала. Мислила сам да никога тамо не интересује наше страдање.

Шта је по вашем мишљењу био најзаначајнији учинак Рупа – за ваш лично, али и у ширем друштвеном контексту?

За мене лично важно је то што сам се трудила да се сазна истина и, ако ништа друго, мојој души је лакше, јер ја се и даље не предајем, и даље трагам за њим и борим се. Али, то је исто био један вид потраге за њим. Ја сам се надала да ћу кроз то опет од некога нешто сазнати.

Постигли смо то да нас неко примети, да примети наш проблем, да се чује, да се зна да постоје и киднаповани и избеглице (не причам само о свом случају).

Ако се вратим на свој случај, ту је стално било неко нагађање: Да ли је било киднаповање или није било киднаповање? Једни тврде да није, јер то је била деведесет осма, док је Слободан Милошевић говорио да је све мирно, да је све под контролом. То није било тачно, ми смо већ деведесет осме ратовали. И мој муж је баш деведесет осме киднапован. И ја сам просто била бесна што нико не зна да је тада било киднаповања.

Kако је учешће у представи утицало на ваш живот? Да ли се нешто променило у односу на пређашњу ситуацију? Да ли је представу погледао неко из институција и да ли је контактирао с вама?

Није се десило ништа. Чак и да је представи присуствовао неко од званичника, то не би значило ништа, јер наша држава тада није могла да уради ништа, као што не може ни данас. О томе одлучује међународна заједница и то је висока политика. Све ове године, све што сам радила, борила сам се сама, нико ништа није помагао.

Готово петнаест година касније, шта бисте рекли: Да ли су „невидљиви” постали видљивији?

Право да вам кажем – не много. Заправо, скоро уопште. Све је исто као што је и било. Ја сам већ давних дана рашчистила са неким стварима и схватила да не могу да се ослоним ни на кога. Све што треба да се доживи, постигне, само савиј кичму ради, јури, решавај сама проблеме. Тако сам и радила. Гајила сама децу, школовала децу, трагам за њим сама, како знам и умем. Нажалост, нисмо га нашли још увек, ни живог, ни мртвог. Ништа нисмо добили. У Хагу су наводно рекли да је убијен, осудили су неког чувара за његово убиство, али нама никада званично ништа није дошло. Никада.

О представи Рупе или када нисмо били сврстани из текста колектива Е-И-Мигративе арт:

У позоришној представи и сценско-вансценском искуству Рупе или кад нисмо били сврстани колектив Е-И-Мигратив арт и редитељ Лоран Вансон пошли су у трагање за празнинама осталим у животима породица изазваним ратом у екс-Југославији. У чему се састоји ирационалност једног рата? Шта остаје после њега? Полазећи од рушевина једног уништеног друштва, како и где саградити склониште-место прекида-место муњевите слободе, где мишљење менталног и физичког преживљавања постаје поново могуће? Kоји се још неименљиви или тешко именљиви ратови настављају свакодневно чак и у друштвима самозваног социјалног мира? Kако даље када бомбе падну? или док још нису пале речи Доста, нисмо на продају! Нама припадају наши животи? питају се људи којима је обећан напредак за СВЕ, одузет разним социјалним неправдама. Kолектив Е-И-Мигратив арт (писац, преводилац), редитељ, сценографи Шкарт, аматери и искусни сценски радници – сви су заједно овде у потрази за радикалним позоришним гестом чији је циљ говорити СА конкретним особама овде и сада: младим Ромима депортованим и расељеним с Kосова, избеглицама из Хрватске, мајкама и супругама, чланицама комитета несталих и киднапованих лица, бившим војницима и њиховим старешинама, дезертерима рата и још увек не дезертерима мира, људима који су сведоци бомбардовања Београда 1999. године… Многобројним невидљивима, избрисанима, искљученима из актуелног политичког и економског контекста. С поетизованог заклона сцене, као ренесансни глумци које је од пубике делила невидљива газа штитећи их од налета трулог парадајза, невидијиви причају сами своје животе на сцени уз присуство глумаца, играча и музичара Народног позоришта из Београда, Брисела, Њујорка, Скопља. Поглед Запада не изостаје. Белгијски глумци учествују подједнако: валонски и фламански. Они су неопходна дистанца, али и наивност, стереотип мишљења и глума главе у песак, којом је Европа час пасивно, час активно показала своје дубоко неразумевање конфликта, посматрајући га из свог задњег дворишта и баште. Егземпларна копродукција Народног позоришта у Београду и први пут сарадња између два најважнија белгијска национална позоришта KВС-а (Kраљевског фламанског театра) и Националног театра валонско-бриселске заједнице, Брисел. Редитељ: Лоран Вансон. Текст према речима невидљивих: Ивана Момчиловић. Преводилац на сцени: Љубомир Јакић. Година: 2004/2005.

За више информација о изложби Деведесете: Речник миграција: https://www.muzej-jugoslavije.org/exhibition/devedesete-recnik-migracija/

Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије

На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета.

Музејска лабораторија

Друга фаза рада на сталној поставци

Нова мапирања Европе

Мала породична историја