Rečnik migracija: jedno moguće tumačenje devedesetih

Budući da smo uvek zatečeni usred neke mreže istorijski konstruisanih pojmova i praksi, svaka priča, uključujući priče koje proizvode muzeji, nužno počinje in medias res. Osim što ne postoji neki „apsolutni“ početak od kojeg je moguće početi bilo koji istorijski narativ, izazovi pripovedanja su utoliko veći jer svako vreme ima svoje operativne pojmove, koji nemaju rigidno definisane semantičke okvire već učestvuju u stalnim borbama i pregovaranjima oko hegemenog značenjskog sistema. Drugim rečima, locirati početak priče znači konstruisati ga, „staviti stvari u kontekst“ znači proizvesti (poželjan) kontekst za tumačenje, a pojmovno artikulisati noseće probleme znači interpretirati, a ne objektivno mapirati činjenice. Otuda, čak i fragmentarno artikulisati svaki od pojmova koji stoji u nazivu izložbe Devedesete: Rečnik migracija, koju 2019. priređuje Muzej Jugoslavije, nipošto nije i ne može biti neutralan čin.

Devedesete. Devedesetih godina XX veka na prostoru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije na delu su najmanje tri međusobno uvezana procesa: dezintegracija državne zajednice, urušavanje društveno-ekonomskog socijalističkog uređenja i reartikulacija svih kohezivnih ideoloških i simboličkih formacija (nasleđa antifašizma i Narodnooslobodilačke  borbe, ideologije bratstva i jedinstva, ideologije jugoslovenstva − da navedemo samo neke). Naravno, ovi procesi nisu počeli devedestih godina, ali su se u toj deceniji dramatično radikalizovali, temeljno izmenivši politički, društveni, ekonomski i kulturni prostor Jugoslavije. „Nenasilnim“ otcepljenjem ili oružanim sukobima stvorene su tzv. nacije-države, legitimisane kreiranjem novih ili reartikulacijom starih nacionalističkih mitova, praćenih revitalizacijom etničkih i verskih podela. Osim što su legitimisali ratove i novoformirane političke entitete, nacional-populistički diskursi uspešno su amortizovali klasnu osnovu i ekonomske ciljeve ratnih sukoba, racionalizujući tranzicione neoliberalne strategije, koje će nove države većinski uvesti u zonu zemalja tzv. perifernog kapitalizma.

Migracije. Traumatične posledice ovih procesa osećaju ne samo građani svih država nastalih nakon dezintegracije Jugoslavije već i oni koji su je devedestih godina trajno napustili. Masovne migracije stanovništva koje su trajale tokom čitave decenije jedan su od najočiglednijih indikatora pomenutih procesa. Prema uzročno redukcionističnim shvatanjima, raseljavanje lokalnog stanovništva unutar bivših republika najčešće se tretira kao cilj^[1] a ne kao posledica radikalnih nacionalističkih politika, koje su afirmisale homogenizaciju lokalnog stanovništa po etničkom ključu. Na isti način, iseljavanje stanovništva prvenstveno se sagledava kao posledica destruktivnih političkih procesa, ekonomskog kraha i straha od mobilizacije,^[2] dok se organizovano doseljavanje građana poreklom iz Kine u drugoj polovini devedestih tumači kao očigledan indikator početka sprovođenja neoliberalnih tranzicionih mera.^[3]

Devedesete: Rečnik migracija. Sva tri toka migracionih kretanja (raseljavanja, doseljavanja, iseljavanja), s korpusom socijalnih, pravnih, političkih i kulturnih problema koji su ih direktno proizveli, postaće predmet ne samo javnih politika i akademskih istraživanja^[4] već i referentni okvir za delovanje u polju umetnosti, aktivizma i civilnog društva. Na izložbi Devedesete: Rečnik migracija mapirani su različiti oblici angažmana kroz koje su upravo akteri u polju umetnosti, aktivizma i civilnog sektora adresirali probleme izazvane masovnim migracijama u Srbiju i iz Srbije tokom pomenute decenije. Primarni fokus izložbe usmeren je na markiranje umetničkih pozicija i praksi, dok su pored toga predstavljene i pojedine aktivističke inicijative i organizacije civilnog društva koje u svoj rad uključuju saradnju sa savremenim umetnicima, ili koje su umetnici lično pokretali. Naravno, reč je o jednom mogućem pregledu, koji se nikako ne isrpljuje u ovoj selekciji.

Osim što su ukrštene različite pozicije i domeni delovanja, na izložbi se prepliću i različite temporalnosti. Gotovo polovina predstavljenih umetničkih radova i aktivističkih inicijativa realizovana je devedesetih godina, i u tom smislu predstavlja veoma važne primere angažovanog mišljenja i delovanja u vremenu aktivne traumatizacije društva. To je naročito značajno u kontekstu umetničkih praksi i retkih primera tog tipa iz prve polovine devedesetih. Zapravo, ratni period snažno je obeležen pojavom tzv. aktivnog eskapizma (L. Merenik) u umetnosti, koji je podrazumevao bekstvo u kreiranje „paralelne − fikcionalne stvarnosti i sasvim ličnih istorija koje, opet, nikada ne bi nastale da nemaju (nisu imale) povoda u samoj egzistencijalnoj stvarnosti, koja je nekada uspevala da nadmaši samu fikciju“.^[5] Tek će se u drugoj polovini devedesetih veći broj umetnika okrenuti društveno angažovanim temama, a 1995. godina i potpisivanje Dejtonskog sporazuma jasno koincidira s tim rezom. Osim toga, na izložbi su istaknute umetničke i aktivističke pozicije s kojih se dvehiljaditih promišljalo o konsekvencama tih procesa u već izmenjenoj političkoj stvarnosti, kao i pozicije s kojih se o tome i danas govori i demonstrira solidarnost s ljudima koji te posledice još uvek žive.^[6]

Očekivano, načini rada u ili sa pomenutim kontekstima, bitno su razlikuju. Kad je reč o umetničkim praksama, pojedini umetnici i umetnice prvenstveno su tematizovali probleme čiji su bili neposredni svedoci, drugi su reflektovali lična izbeglička ili migrantska iskustva na način koji može biti relevantan za širu društvenu zajednicu, dok su ostali radili neposredno s ugroženim zajednicama i pojedincima, s prijateljima i kolegama, pa čak i slučajnim prolaznicima, uspostavljajući različite tipove odnosa kroz direktne susrete i simboličku razmenu. Naravno, ima i onih koji u svom radu ukrštaju pomenute metodologije. Svi ti različiti pristupi generisali su raznovrsne formalne i medijske artikulacije poput prostornih i ambijentalnih instalacija, crteža, stripa, različitih oblika aproprijacije, umetničkih praksi na razmeđi relacione, participativne i performativne umetnosti, kao i fotografije i videa mahom korišćenih u službi dokumentovanja društvenih pojava i/ili umetničkih procesa i akcija. Ujedno, njihovi različiti pristupi proizveli su i oprečne diskurzivne pozicije. Osim što svi dele kritički odnos prema kontekstu koji je izazvao masovne migracije stanovništva devedesetih, umetnici su demonstrirali ili primarno negatorski diskurs kojim su najpre dijagnostifikovali probleme, ili su razvili diskurse afirmacije, koristeći polje umetnosti kao platformu za reparaciju, jačajući u prvom redu međuljudske odnose. Ne izostaju najzad i oni primeri u kojima je formalni pristup i dalje u prvom planu.

Različite pristupe demonstriraju i zastupljeni predstavnici civilnog sektora i aktivističkih inicijativa. Targetirajući traumatične ali nedovoljno vidljive društvene probleme, koje neretko prepoznaju i kao predmet različitih oblika manipulacije, deo njih odlučuje se na istraživački rad, čije rezultate plasiraju ili u formi izložbi u kulturnim institucijama i/ili ih čine javno dostupnim na internet platformama. Drugi se primarno posvećuju „terenskom” radu s ugroženim grupama ili pojedincima, pomažući im kroz izgradnju manje ili više održivih mreža solidarnosti. To su činili, i dalje čine, organizovanjem humanitarne, pravne i psihosocijalne pomoći, kao i stvaranjem konteksta unutar kojeg je bilo moguće da pripadnici zajednica o kojima je reč izađu iz pasivne pozicije primaoca pomoći i trajno se osamostale. Važan je i stalni angažman aktivista i predstavnika civilnog društva koji uključuje alarmiranje javnosti o ugrožavanju prava osoba sa statusom izbeglica ili raseljenih lica, pa čak i pružanje zaštite od oficijelnih i drugih struktura koje ne pokazuju uvek dovoljnu senzibilnost za svu složenost problema u kojem se ta lica nalaze. Kao što je pomenuto, važan deo redovnih aktivnosti odabranih aktivističkih grupa i organizacija (radionice, aktivističke i humanitarne akcije, javne prezentacije, izložbe i slično) uključuje i saradnju sa savremenim umetnicima/umetnicama.

Najzad, bez obzira na različite pristupe i institucionalne oblike delovanja, dvadeset osam umetničkih, aktivističkih i istraživačkih pozicija moguće je orijentaciono sagledati^[7] kroz šest problemskih celina: lica i stvari, režimi (ne)kretanja, režimi stanovanja, odluke i prisile, susreti /mreže solidarnosti, nacije i teritorije.

Celina lica i stvari sugestivno uvodi posmatrača u registar ličnih istorija izbeglih i raseljenih usled ratova devedesetih. Nepoznata lica ljudi koji su tada mahom trajno napustili Jugoslaviju, kao i njihove otuđene ili odbačene stvari koje stoje na mestu te separacije ili u funkciji poveznice s davno „izgubljenim mestom“, upoznaju posmatrača s traumatičnim iskustvima prisilnog izmeštanja i naglog „gubitka mesta“, ali i s različitim „strategijama smeštanja“ kojima su pribegavali u novoj sredini u cilju rekonstrukcije „prekinutog identiteta“ (Vladimir Radojičić, Dušica Dražić, Balint Sombati, Aleksandrija Ajduković, Kiosk – platforma za savremenu umetnost).

U okviru druge celine umetnici i umetnice ukazuju na restriktivne pravne, administrativne i političke mehanizme kojima su devedesetih, ali i kasnije, regulisani režimi (ne)kretanja građana Srbije i regiona. U tom pogledu demonstrira se diskriminatorna priroda imigracionih politika i odgovarajućih zakona na nivou Evropske unije, koji deprivileguju građane na osnovu njihovog državljanstva, etničke, rodne i klasne pripadnosti. Takođe, ukazano je i na restriktivnost viznog režima aktuelnog devedesetih, kao i na ulogu novih zakona o državljanstvu, koji su pravnim sredstvima legitimisali proces dezintegracije Jugoslavije, privilegujući građane matične etničke zajednice (Tanja Ostojić, Asocijacija „Apsolutno“, Goranka Matić).

 Mapirajući režime stanovanja izbeglih, deportovanih ili prisilno raseljenih, umetnici/umetnice i aktivisti/aktivistkinje različitim sredstvima ukazuju mahom na surove posledice stambenih politika i odgovarajućih zakona u lokalnom kontekstu i Evropskoj uniji. U pojedinim slučajevima razvijaju različite oblike političkog delovanja u cilju zaštite prava onih koji su ostali bez mogućnosti da se vrate u svoje stanove i kuće, kojima su one srušene ili onih kojima prete prisilna iseljenja. Ujedno, stambene politike se aktuelizuju kroz intimna sećanja i emocionalne doživljaje prostora u kojima su izbegli i raseljeni nekada stanovali, osvetljavajući načine na koje ta sećanja rezoniraju u stanju izmeštenosti u odnosu na njihovo sadašnje okružje (Združena akcija „Krov nad glavom“, Rena Redle i Vladan Jeremić, Milorad Mladenović).

 Posredno ili neposredno, umetnici/umetnice propituju prirodu i posledice odluka koje su u Srbiji devedesetih doneli mnogi, ili koje su bili prisiljeni da donesu. Otići ili ostati u zemlji, odazvati se (voljno ili nevoljno) vojnom pozivu ili (makar pokušati) izbeći mobilizaciju, bile su odluke i/ili prisile direktno uslovljene stepenom (de)privilegovanosti definisanim klasnom pozicijom, statusom, polom, godinama, kao i simboličkim kapitalom (porodične veze, mreže poznanstava). Zbog toga je pitanje izbora ili prinude, odnosno mogućnosti izlaska iz diskursa apsolutne viktimizacije i pasivizacije teško razlučiti u datom kontekstu (škart/Đo-Dju), G. Matić).

U kontekstu izbegličkih i migrantkih iskustava umetnici/umetnice su neretko koristili polje umetnosti i kao platformu za iniciranje susreta^[8] i simboličke razmene s ugroženim zajednicama i pojedincima, ali i s prijateljima, kolegama ili pak slučajnim prolaznicima, proizvodeći različite oblike društvenosti i/ili jačajući same međuljudske odnose^[9] (Jusuf Hadžifejzović, Ana Miljanić/Centar za kulturnu dekontaminaciju, Kolektiv Migrative art, Ivana Momčilović/Loran Vanson, Dejan Dimitrijević/Nebojša Šerić Shoba, škart). Aktivističke inicijative koje takođe uključuju neposredne susrete s ugroženim pojedincima ili zajednicama razvile su veoma značajne mreže solidarnosti ne samo organizovanjem pružanja humanitarne, pravne i psihosocijalne pomoći već i trajnog osamostaljivanja izbeglih i raseljenih (Grupa 484, Žene u crnom).

U okviru poslednje problemske celine umetnici/umetnice i istraživači/istraživačice pokreću neka od lokalno najosetljivijih poličkih pitanja devedesetih, propitujući, između ostalog, odnos nacija i (njima pripadajućih) teritorija. U tom kontekstu, problematizuju etnički motivisana proterivanja stanovništa iz Srbije i u Srbiju, kao i posledice s kojim se suočavaju građani pogođeni tim „transferima“ i pratećim procesima „teritorijalizacije nacionalnih identiteta“.^[10] Ujedno, markirani su ključni politički mehanizmi i diskursi koji su proizveli i legitimisali te operacije, kojima se najzad i danas legitimišu ili relativizuju, poduprti diskursima (samo)viktimizacije. Najzad, dotaknuto je i pitanje organizovanog doseljavanja građana iz Kine, politički i ekonomski motivisanog u kontekstu uvođenja tržišta tranzicionih ekonomija (Milena Maksimović, Čedomir Vasić, Nikola Radić Lucati, Vahida Ramujkić/Dionis Eskorsa, Vojvođanski građanski centar, udruženje „Kardan“).

Rečnik migracija. Mapa različitih formi angažovanog mišljenja i delovanja koju pruža ova izložba omogućava nam ne samo upoznavanje s načinima na koji su zastupljeni akteri u različitim periodima tretirali složeni korpus problema o kojima je reč već bi takva mapa trebalo da pruži kontekst za propitivanje njihovog mogućeg uticaja na preoblikovanje hegemonih diskursa i pojmova koji dominiraju u javnoj sferi. Kako bi to bilo moguće, vladajući diskursi i pojmovi uključeni su u izložbu ali na nivou sekundarne narativne linije, i mogu se pratiti kroz selekciju pojedinih zakona, političkih sporazuma, nacionalnih strategija, fragmenata naučnih istraživanja, zvaničnih statističkih izveštaja i drugih dokumenata koje su zajedno birale kustoskinje i svi učesnici izložbe.

Imajući u vidu pomenutu traumatičnu pozadinu migracionih kretanja devedesetih u Srbiji, nužno je jasno artikulisati temeljne izazove ovog projekta, budući da su upravo oni motivisali ključna metodološka i kustoska rešenja na kojima počivaju koncept i struktura izložbe. Naime, odmah na početku istraživanja postalo je jasno da (nas) sâm korpus problema o kojima je reč direktno navodi na reprodukciju nekoliko vrlo spornih pojmova i diskursa, kao i da će „metodološki nacionalizam“^[11] koji definiše tematski okvir izložbe to dodatno podupreti. Dva najproblematičnija diskursa s kojima smo se kao kustoskinje susretale podrazumevaju afirmaciju „prebrojavanja izbeglih“ ili „raseljenih“ prema nacionalnom i etničkom ključu, i fiksiranje subjekta migracija kao „izmeštenog“ pojedinca proizvedenog logikom pravno-birokratskog aparata i politikama identiteta. Ovakav diskurzivni okvir objektivizuje „izmeštene” kao problem koji po pravilu treba rešavati tehničko-administrativnim sredstvima, neutrališući tako, ili sasvim brišući, sve klasne, rasne i rodno diskriminatorne imigracione politike. Uz to, takav diskurs „izmeštenosti” subjekta implicitno normalizuje stanje „ukorenjenosti“ i pripadanja, i to u prvom redu matičnoj naciji-državi.

Zbog svega što je pomenuto uvideli smo da je nužno da se na izložbi osvetle i sporni diskursi, ali to je podrazumevalo da će se posredno ili neposredno delom reprodukovati. Otuda smo pokušale da nađemo način da, mimo hegemonog, generišemo i jedan novi rečnik, kojim bi se makar privremeno reartikulisali takvi dominantni pojmovi i diskursi. Naime, svi umetnici/umetnice i saradnici/saradnice pozvani/pozvane su da, u saradnji s kustoskinjama, izaberu pojam, sintagmu ili idiom za koji smatraju da na najprecizniji način artikuliše poziciju rada, inicijative ili zajednice, naravno pre svega iz perspektive problemskog fokusa izložbe, kao i da napišu izjavu koja eksplicira taj izbor. Bilo je moguće razmišljati ili o vraćanju „prognanih“ pojmova, ili o biranju nekih kontraintuitivnih, čak poetičnih i krajnje ličnih idioma i sintagmi, ili pak o ukazivanju na sporne implikacije različitih eufemizama i tehničkih pojmova iz pravno-birokratskog registra, kojima se definišu ili „rešavaju“ problemi o kojima je reč.

Kako se „isti događaji mogu na različite načine ne samo ispričati nego i opojmljavati“^[12], u izložbu je uvedena već pomenuta sekundarna narativna linija, koja se može pratiti kroz selekciju oficijelnih dokumenta. U okviru ovog registra izložbe delimično su osvetljeni konteksti u kojem nastaju ili na koje implicitno referiraju umetnički radovi i aktivističke inicijative poput stambenog pitanja izbeglih i raseljenih, readmisije, dezerterstva, prisilne mobilizacije izbeglica, dijaspore, zakonske regulative koja definiše uslove povratka proteranih ili režima državljanstva u Jugoslaviji devedesetih. Na taj način uveden je i suprotstavljen jedan drugačiji, u prvom redu pravno-administrativni „rečnik“ kroz koji je nužno misliti o  ovim problemima, budući da odluke najviših državnih predstavnika, kao i različite mere javnih politika i zakonodavnih procedura u najvećoj meri definišu statuse ljudi pogođenih migracionim kretanjima. „Alternativni“ rečnik koji su proizveli učesnici i učesnice izložbe nipošto nema pretenziju da simplifikuje svu složenost problema koje adresira. Pre bi se moglo reći da je namera da ih u registru umetnosti i aktivizma privremeno sažme, kako bismo mogli da trasiramo put ka eventualnoj „transfiguraciji opštih mesta“^[13] koja nam neprekidno diktiraju i mišljenje i delovanje, otvarajući na taj način i pitanje uloge umetnosti, aktivizma, civilnog društva, i naravno javnih institucija, u rekonstrukciji prošlosti i preoblikovanju javne sfere (ili sfera).

Rečnik migracija i Muzej Jugoslavije. Ako pretpostavimo da jezik određuje način na koji razumemo stvarnost i da noseći pojmovi ne moraju biti samo „pokazatelji društvenih promena“ već i „delatni okvir za promene“,^[14] onda se aktivna uloga u njihovoj artikulaciji takođe može tretirati kao jedan oblik angažmana, koji stoji nasuprot nekritičkom, pa čak i kritičkom preuzimanju hegemonih pojmovnih odrednica. Ipak, uvek treba imati na umu da iako pomažu u orijentaciji „izdvajajući bitno iz nepregledne realnosti“,^[15] pojmovi imaju i veliku manipulativnu moć. Da bi se izbegle manipulacije, ni osvetljavanje konteksta nekad nije dovoljno, posebno pošto je sam kontekst uvek dvosmislen ili bar ne jednoznačan, pa ni njega ne treba mitologizovati i apsolutizovati.^[16] Otuda prihvatamo da je krajnji učinak ovakve metodologije u celosti otvoren, te u pojedinim aspektima može proizvesti i efekat depolitizacije ili deistorizacije. To bi zapravo podrazumevalo rizičnu univerzalizaciju i esencijalizaciju iskustava koje, nikako ne trebe zaboraviti, ipak u prvom redu referiraju na vrlo specifičan istorijski i politički kontekst devedesetiih u Srbiji i nekadašnjim jugoslovenskim republikama.

Međutim, smatrajaći da muzej kao javni prostor treba da podstiče sučeljavanje glasova iz različitih registara ali ne u cilju njihove neutralizacije i pacifikacije, već upravo radi demonstriranja razlika oko kojih nekad ne može biti konsenzusa, na ovoj izložbi ciljano su  ukrštene različite pozicije koje smatramo relevantnim u zadatom problemskom okviru. Njih je moguće sagledati najmanje na dva nivoa. Najpre, osetna je „tenzija” između ideološki različitih umetničko-aktivističkih pozicija, ali istovremeno i između dva „rečnika“ koji pripadaju sferi „neekspertskog” i „ekspertskog znanja”, a kojima se na ovoj izložbi sinhrono osvetljavaju isti događaji i fenomeni. Ta sučeljavanja stoje u službi preispitivanja odnosa hegemonih i kontrahegemonih diskursa, kao i uloge umetnosti, civilnog društva, aktivizma i kulturnih institucija u njihovoj proizvodnji ili reprodukciji u javnoj sferi. Važno je reći da se javna sfera ovde razume kao nekoherentno mnoštvo različitih prostora u kojima vlada pluralizam glasova među kojima se neprestano odvija borba za hegemoni diskurs. Prema političkoj teoriji belgijske filozofkinje Šantal Muf (Chantal Mouffe), „hegemonističke konfrontacije” ne odvijaju se samo u okviru tradicionalnih političkih struktura poput institucija zakonodavne i izvršne vlasti već i u domenu kulture, civilnog sektora, umetničkih praksi i aktivizma, gde se pod određenim uslovima može stvoriti platforma za proizvodnju tzv. agonističke javne sfere,^[17] koja, po njenom shvatanju, isključuje svaku fikciju konsenzusa. Cilj ovakvih konfrontacija bio bi zapravo da se „ublaži potencijal neprijateljstava omogućavajući da se društveni antagonizmi transformišu u agonizme^[18] ili, drugim rečima, da se izbegne da onaj ko je „drugačiji, drugi, postane Drugi”, odnosno „neprijatelj, i neko ko preti mom opstanku”,^[19] a što je definicija društvenog antagonizma. Najzad, agonistička javna sfera znači „odustati od ideala pomirenog demokratskog društva” i „uvažiti protivnika, legitimnog neprijatelja, s kojim se deli konfliktni konsenzus, na način da protivnici koji se bore jedni protiv drugih ne dovode u pitanje legitimnost pozicije onih drugih”.^[20] Verujemo da Muzej Jugoslavije, zbog svih ambivalentnosti koje jugoslovensko nasleđe rezonira u lokalnom kontekstu, nužno predstavlja ne samo zahvalnu već i izuzetno važnu platformu za takva sučeljavanja.

[1] M. Bobić, „Migracije, demografsko-sociološka analiza“, u: I. Milenković (ur.), Studije o izbeglištvu, Beograd, 2005, 124.

[2] Više o motivima građana koji se odlučuju da napuste Jugoslaviju devedesetih u: J. R. Despić, Migracije visokoobrazovanih lica iz Srbije od 1991. godine u Kanadu i Sjedinjene Američke Države, doktorska disertacija, Beograd, 2015; M. Korać, U potrazi za domom, Beograd, 2012.

[3] Više o vezi „tržišta tranzicionih ekonomija” i migracija građana poreklom iz Kine u zemlje Centralne i Jugoistoče Evrope vidi u: S. Milutinovuć, „Kineski transnacionalni preduzetnici u Budimpešti i Beogradu: u potrazi za tržištima tranzicionih ekonomija“, Sociologija, Vol. XLVII, 2005, N. 2, 143−160. Ova uzročno- redukcionistička razumevanja izrazito složenih procesa nipošto ne podrazumevaju da je uzroke i posledice moguće tako jasno razlučiti, kao i da se veze ne mogu vući i po drugim linijama.

[4] I mada postoje brojni akademski tekstovi o ovoj temi, oni su mahom vrlo usko orijentisani, zahvatajući najčešće samo jedan aspekt izdvojenog problema. Koliko nam je poznato, nije bilo pokušaja da se u okviru jednog istraživačkog projekta sagledaju i ukrste u celini svi pomenuti migracioni procesi.

[5] L. Merenik, „No wawe: 1992–1995“, u: D. Sretenović, L. Merenik, Umetnost u Jugoslaviji 1992–1995, Beograd, 1996, 28.

[6] Neki umetnički radovi su ponovljeni za potrebe ove izložbe, a tamo gde to nije bilo moguće, uključena je dokumentacija samih akcija. Zbog osetljivosti problemskog okvira, bilo je važno da se prepoznaju umetnici, aktivisti i predstavnici civilnog društva koji su na sopstvenu inicijativu adresirali i aktivirali ove teme, a ne da se radovi poručuju. Kad je reč o novim radovima, oni su već bili u procesu konceptualizacije kada su kustoskinje odlučile da ih uključe u postavku. Takođe, nekoliko umetnika i umetnica čiji su radovi već bili uključeni u postavku, proizveli su za potrebe izložbe dodatne dokumentarne materijale ili umetničke radove, a koji stoje u direktnoj vezi s onim što je njihova redovna umetnička praksa ili upotpunjuju već selektovan materijal. U kontekstu izložbe nastaju dva video-rada (Kolektiv Migrative art, Vesna Pavlović u saradnji sa Ženama u crnom) i tri  murala (Kolektiv Migrative art, i umetnički duo Rena Redle i Vladan Jeremić).

[7] Kako ne bismo opteretili izložbu dodatnim nivoom tumačenja i odvukli pažnju s „rečničke strukture“ koju smatramo primarnom, ove celine tretiramo kao orijentacione, a njihove nazive kao radne, te ih nismo ni komunicirali u prostoru izložbe.

[8] Sugestivnu sintagmu „nemogući susreti“ konstruišu članovi i članice Kolektiva Migrative art,  koje tretiraju kao ključne umetničke radove i intervencije.  Kolektiv su činili „umjetnici s prostora bivše Jugoslavije u egzilu, a na susrete i okupljanja pozivani su umjetnici s postjugoslavenskog prostora“. Više o tome vidi u: M. Marković, „Migracija kao nužnost: umjetničko djelovanje kolektiva migrative art 1991.–1996.“, Život umjetnosti, 101, 2017, 114-135.

[9] Umetničke prakse devedesetih u globalnom kontekstu dominatno je odredila pojava relacione estetike, za čiju teorijsku artikulaciju je zaslužan Nikola Burio. Relaciona umetnost uključuje različite oblike participacativnih i kolaborativnih praksi, a sama umetnička forma izjednačava se sa „domenom ljudskih međusobnih odnosa i njihovog društvenog konteksta“, kako to definiše Burio. Više o tome vidi u: N. Bourriaud, Relacijska estetika; Postprodukcija: kultura kao scenarij: kako umjetnost reprogramira suvremeni svijet, Zagreb, 2013.

[10] Više o konceptu „teritorijalizacije nacionalnog identiteta“ vidi u: L. Malki, „Nacionalna geografija: ukorenjivanje ljudi i teritorijalizacija nacionalnog identiteta iz ugla teoretičara i izbeglica“, u: I. Milenković (ur.), Studije o izbeglištvu, Beograd, 2005, 29−63.

[11] U kontekstu izložbe Devedesete: Rečnik migracija metodološki nacionalizam podrazumeva problemski fokus na masovne migracije u Srbiju i iz Srbije, određen zbog nedostatka resursa da se sprovede sveobuhvatno istraživanje na regionalnom nivou.

[12] T. Kuljić, Prognani pojmovi, Neoliberalna pojmovna revizija misli o društvu, Beograd, 2018, 32.

[13] Citat je pozajmljen iz naziva seminalnog eseja Artura Dantoa. Vidi: Arthur C. Danto, „The Transfiguration of the Commonplace“, The Journal of Aesthetics and Art Criticism, Vol. 33, No. 2, 1974, 139−148.

[14] T. Kuljić, nav. delo, 26.

[15] Isto, 70.

[16] Isto, 72.

[17] Chantal Mouffe, „Strategies of radical politics and aesthetic resistance”, 2014. Pristupljeno: 16. 9. 2019. http://truth.steirischerherbst.at/texts/?p=19

[18] Simon Šejk razvija svoje tezu oslanjajući se na političku teoriju  Šantal Muf. Više o tome vidi u: Simon Sheikh, „Public Spheres and the Functions of Progressive Art Institutions”, 2004. http://eipcp.net/transversal/0504/sheikh/en/print.html, pristupljeno 16. 9. 2019.

[19] Biljana Đorđević, „Agonistički pristup raspravama o budućnosti demokratije u Evropi”, Časopis Humanističke studije, Vol. 4, Univerzitet Donja Gorica, 2018, 14.

[20] Isto, 13.