Od želja do krila – obnova zgrade Muzej 25. maj

Poklonu se u zube ne gleda… Kažu…

Ali, nju su gledali celu. I bila je jedinstvena, reprezentativna, pionirska u mnogo čemu. Na najlepšem mestu u Beogradu, silueta napetih krila postala je sinonim za ovaj deo grada i prepoznatljiv arhitektonski akcenat, koji je ostavio Mihailo Mika Janković projektujući prvi namenski muzejski prostor u Beogradu.

Godine su prolazile i ostavljale duboke tragove na telu zgrade Muzeja darova, kasnije Muzeja 25. maj. Prvo je ostala bez fontane, koja je sezala sve do Bulevara, jer teren nije izdržao pomeranja izazvana radovima u Prokopu. Nedugo zatim, popustile su i mnoge cevi u samoj zgradi zbog čega su potopljeni motor lifta i liftovsko okno i lift je zauvek ostao na svojoj prvoj stanici.

Promene u državi, u društvu, u gradu… Zaokreti u politici, kulturnoj politici, odnos prema graditeljskom nasleđu… Sve se to odražavalo na zgradu Muzeja. Dugo nije bilo bitno što su njeni depoi prepuni eksponata neprocenjive vrednosti. Važnije je bilo uvažiti zahteve nadređenih, a nestručnih, makar oni značili da će mermerni pod biti izbušen, da će se narušiti autentičnost hola, da će posetioci u redu za toalete doći do vrata depoa, da će se preopteretiti instalacije i da zgrada neće dugo izdržati. Ali, izdržala je sve do 2013. godine.

Prvo je zvučalo kao šapat: „Ne mogu”, a onda kao urlik. Jedna za drugom nizale su se havarije. Pucale su vodovodne cevi, otvaralo se tlo pod mermernim pločama, popucale su cevi za grejanje, zapušili se odvodi, pregorela je instalacija i u jednom momentu činilo se da ni odanost starih poznanika, ni ljubav ljudi koji su čitav svoj radni vek proveli u njoj, a ni entuzijazam njenih novih, mladih domaćina neće moći da zaleči sve veće i sve bolnije rane. Došlo je vreme odluke.

Da li počupati sve instalacije, povaditi sve oštećene ploče, zameniti sve podove? Da li ogoliti do betona i cigala? Da li joj uzeti dušu, izbrisati ljubav, uništiti potpis? Odluka je pala.

Sačuvaćemo sve što se sačuvati može. Sačuvaćemo Mikino arhitektonsko rešenje i sve što je moguće od instalacija, uz osavremenjivanje, bez sakaćenja.

Krenuli smo od termotehničkih instalacija. Dolazili su mašinski inženjeri da se dive filigranskom radu majstora koji su ’61. godine postavljali ventilacione kanale velikih dimenzija. Čudili su se kako je spajano, kako je lemljeno, kako je izolovano. A mi ponosno pokazivali „puža“ od kanala, izduvne i usisne kanale, ushićeni što možemo da vidimo i da dodirnemo nešto što je pola veka bilo nevidljivo.

Kada su u podstanici zasijale lampice na kontrolnoj tabli i kada su zabrujali ventilatori i komore, kada je proradio sistem grejanje-hlađenje-ventilacija, znali smo da smo na pravom putu. Ali, to još nije mnogo značilo kulturnim dobrima koje je ova zgrada čuvala, a još manje posetiocima, koji je i dalje nisu videli u njenom pravom sjaju.

Pala je još jedna odluka. Sredićemo i enterijer. U svemu prema Mikinom projektu. Uklonićemo pregrade, koje su bez mnogo razmišljanja i argumenata postavljane, skinućemo crne zastore sa poslednje, tehničke etaže, popravićemo memer, zameniti stari mebl u bioskopskoj sali novim, ali istim, popravićemo cevi, zamenićemo staru elektroinstalaciju, popravićemo lift! Popravićemo i krov i staru crnu izolaciju zameniti svetlom, da nam Muzej, odozgo gledan, izgleda kao galeb, kao ptica u letu.

U jednom momentu učinilo se da nam zgrada Muzej 25. maj nije poverovala. Odavno je prestala da veruje jer su je ili zaboravljali ili zaobilazili. I kao da nas je tužno gledala dok smo se selili iz nje i mislila da joj se nikada nećemo vratiti.

—

Radovi u enterijeru zgrade tekli su polako, korak po korak. Majstori su, kao da im se zgrada požalila, govorili tiho, gazili meko, kucali pažljivo, demontirali bojažljivo. Niko ne zna kao majstor, da i zgrada ima dušu, da i nju boli. Nije to samo hrpa građevinskog materijala, cigle, beton i gvožđe. Neko je to crtao, brisao, ponovo crtao, računao, cepao skice pa ponovo davao da se na pausu tušem urade. Zna svaki majstor da je svaka zgrada priča za sebe. I da je njena gradnja priča za sebe. A ova zgrada ima svoje priče: priču Mike Jankovića, priče svojih neimara, priču grada u kome živi, priču Josipa Broza, priče stotina ljudi koje su u njoj radile, priče stotina hiljada ljudi koje su kroz nju prošle. Dovoljno je da je svako od njih u njoj ostavio jednu reč, pa da joj se krila još više napnu i rašire i zaplovi ka novim pričama i novim ljudima.

Vodeći o tome računa, želeći da je novim ljudima, novim generacijama predamo istu, neoskrnavljenu, uradili smo u enterijeru sve što se moglo, a da se ne naruši prvobitni izgled. Najveća novina je savremena rasveta, u skladu sa zahtevima muzeologije, kao i savremeni protivpožarni sistem. To su naši tragovi. Sve ostalo, materijalizaciju, boje, dimenzije, diktirala je zgrada Muzej 25. maj.

Naše je bilo da joj ostvarimo želje.