Ljiljana Mitrović – Jedna od „nevidljivih”

Na autorskom vođenju kroz izložbu Devedesete: Rečnik migracija (subota, 22. februar, u 13 časova), autorkama će se pridružiti jedna od učesnica izložbe – dramaturškinja predstave Rupe ili kada nismo bili svrstani, Ivana Momčilović, kao i neki od aktera u ovom komadu.

Predstava Rupe ili kada nismo bili svrstani okupila je na sceni „nevidljive” – izbegle iz ratom zahvaćenih područja tokom devedesetih godina, raseljene, nekadašnja vojna lica, Rome… koji su glumili sebe, kao i profesionalne glumce, glumice, igrače, igračice, muzičare, muzičarke, sa idejom da te „nevidljive”, marginalizovane, učini – vidljivim, postavivši ih u kontekst Narodnog pozorišta u Beogradu, odnosno Kraljevskog flamanskog teatra i Nacionalnog teatra valonsko-briselske zajednice u Briselu.

Ljiljana Mitrović, jedna od učesnica, raseljeno je lice sa Kosova, supruga čoveka koji je na Kosovu otet 1998. godine. Majka je dvoje blizanaca koji su, takođe, učestvovali u predstavi.

Ljiljana Mitrović je prošla kroz brojne ekshumacije leševa i ostala istrajna do danas u težnji da sazna istinu o svom mužu, odbijajući da prezume ostatke tela za koje je smatrala da nisu njegovi. Prema rečima dramaturškinje predstave, Ivane Momčilović: „Ljiljana je tražila ՚u naborima krpica՚ koje su joj dostavljali, ՚nežno rezedo boju՚ majice u kojoj je njen suprug otet. Imala je i snimak njegove vilice. Ove dve indikacije pokazale su da je u brojnim sutuacijama bila u pravu, materijalni dokazi o ostacima njenog muža nisu do danas nađeni.”

Predstava Rupe ili kada nismo bili svrstani bila je jedan način da se iskustvo Ljiljane Mitrović čuje. Gotovo petnaest godina kasnije, kroz razgovor sa njom, pokušavamo da sagledamo njen doživljaj učešća u ovom teatarskom projektu, ali i da još jedanput ukažemo, kroz jednu od priča iz Rupa, koja je paradigmatična za poziciju onih kojih su (u) društvu „nevidljivi”, na njihovo prisustvo i njihove potrebe.

Kakvo je za vas bilo iskustvo učešće u predstavi Rupe?

Tolike godine trudili smo se da se čuje naš glas, izlazili na ulice, vapili da nam iko pomogne u ovoj državi, misleći da naša država to može da uradi. Niko nije mogao ništa da nam pomogne. I onda je Ivana dala predlog da se rade Rupe i pomislila sam da je možda to način da nas bar neko čuje.

Koliko sam, s jedne strane, bila ogorčena i besna, toliko sam, sa druge strane, razumela ovaj narod. Pre nas došle su izbeglice iz Hrvatske, Bosne. Kada smo došli mi sa Kosova, to je prosto bila kap koja je prelila čašu. Zamislite kada vam neko stalno zatvara puteve, ulice, štrajkuje… Onda ljudi prolaze pored nas sa psovkama, sa vikom. I vi ste onda još dodatno besni, jer na celokupnu situaciju, koja nas je zadesila, shvatite da niko nema razumevanja. Pomislite: Hoće li iko u ovoj državi da čuje za naš problem? A da ne pričamo o međunarodnoj zajednici.

I zato sam pristala. Da bi makar naš narod, makar taj narod koji voli pozorište, došao da čuje istinu. Znate već kako se po novinama svašta piše, a ovo je bilo nešto direktno, u čemu je učestvovala moja porodica. Pa sam pomislila: Eto, neka bar neko čuje, mirnija će mi duša biti. Zato sam prihvatila da to radimo.

Kako vam je isprva delovala ideja da se skrene pažnja na vaše probleme kroz pozorišnu predstavu? Kako je došlo do kontakta između vas i scenaristkinje predstave?

U početku sam bila skeptična jer nisam verovala da će imati takvu gledanost i interesovanje. Međutim, ispostavilo se da je ovo bila dobra prilika da ljudi čuju istinu.

Kako sam ja tada shvatila Ivanu, upravo to je bila njena ideja – da se čuje, da se zna šta se dešava, što sa nama, što sa Romima, što sa ostalima. I mislim da je bila dobra ideja da ovo društvo vidi šta i na koji način se dešavalo, da se čuju istinite priče živih aktera tih događaja. Prepoznala sam predstavu kao dobar način za to. Dovoljno je i da samo narod koji je došao i video te predstave, prenosi priču dalje – od usta do usta. Mislim da je to imalo većeg odjeka nego to što smo mi izlazili na ulice, ispred skupštine, gde niko nije hteo da izađe, da nas sasluša, gde ništa nismo postigli.

Koliko je bilo teško podeliti svoja bolna iskustva sa publikom?

Bilo je teško. Prvo – nisam glumica. To mi nije profesija, susrećem se sa nečim novim u životu. I preživljavala sam sve što mi se desilo na sceni svaki put iznova i iznova. Kad god izađem na scenu, u stvari, sam ponovo na identifikaciji, ne vidim publiku, vidim leševe koje sam gledala, vidim patologe… Stalno je to prisutno.

Zašto ste, uprkos tome, odlučili da učestvujete u predstavi?

S obzirom na to da je bila premijera ovde, pa zatim u Briselu, pomislila sam: Ako se ovde ogluši neko, pa valjda će nas čuti u Briselu neko ko treba da čuje! Znam ja kakva je politika, ali mislila sam valjda će neko imati duše da kaže: Hej, narode, Srbima se dešavalo to i to, i da će se neko oglasiti, reći – Dajte da pomognemo. Dovoljno bi bilo da su jednog izvukli, da su pomogli jednoj porodici, pa bi bio veliki učinak.

Kakvo je bilo iskustvo premijere predstave u Briselu? Šta ste očekivali od tamošnje publike?

Iskreno, bila sam veoma iznenađena. Nisam očekvala da će biti puna sala. Mislila sam da nikoga tamo ne interesuje naše stradanje.

Šta je po vašem mišljenju bio najzanačajniji učinak Rupa – za vaš lično, ali i u širem društvenom kontekstu?

Za mene lično važno je to što sam se trudila da se sazna istina i, ako ništa drugo, mojoj duši je lakše, jer ja se i dalje ne predajem, i dalje tragam za njim i borim se. Ali, to je isto bio jedan vid potrage za njim. Ja sam se nadala da ću kroz to opet od nekoga nešto saznati.

Postigli smo to da nas neko primeti, da primeti naš problem, da se čuje, da se zna da postoje i kidnapovani i izbeglice (ne pričam samo o svom slučaju).

Ako se vratim na svoj slučaj, tu je stalno bilo neko nagađanje: Da li je bilo kidnapovanje ili nije bilo kidnapovanje? Jedni tvrde da nije, jer to je bila devedeset osma, dok je Slobodan Milošević govorio da je sve mirno, da je sve pod kontrolom. To nije bilo tačno, mi smo već devedeset osme ratovali. I moj muž je baš devedeset osme kidnapovan. I ja sam prosto bila besna što niko ne zna da je tada bilo kidnapovanja.

Kako je učešće u predstavi uticalo na vaš život? Da li se nešto promenilo u odnosu na pređašnju situaciju? Da li je predstavu pogledao neko iz institucija i da li je kontaktirao s vama?

Nije se desilo ništa. Čak i da je predstavi prisustvovao neko od zvaničnika, to ne bi značilo ništa, jer naša država tada nije mogla da uradi ništa, kao što ne može ni danas. O tome odlučuje međunarodna zajednica i to je visoka politika. Sve ove godine, sve što sam radila, borila sam se sama, niko ništa nije pomagao.

Gotovo petnaest godina kasnije, šta biste rekli: Da li su „nevidljivi” postali vidljiviji?

Pravo da vam kažem – ne mnogo. Zapravo, skoro uopšte. Sve je isto kao što je i bilo. Ja sam već davnih dana raščistila sa nekim stvarima i shvatila da ne mogu da se oslonim ni na koga. Sve što treba da se doživi, postigne, samo savij kičmu radi, juri, rešavaj sama probleme. Tako sam i radila. Gajila sama decu, školovala decu, tragam za njim sama, kako znam i umem. Nažalost, nismo ga našli još uvek, ni živog, ni mrtvog. Ništa nismo dobili. U Hagu su navodno rekli da je ubijen, osudili su nekog čuvara za njegovo ubistvo, ali nama nikada zvanično ništa nije došlo. Nikada.

O predstavi Rupe ili kada nismo bili svrstani iz teksta kolektiva E-I-Migrative art:

U pozorišnoj predstavi i scensko-vanscenskom iskustvu Rupe ili kad nismo bili svrstani kolektiv E-I-Migrativ art i reditelj Loran Vanson pošli su u traganje za prazninama ostalim u životima porodica izazvanim ratom u eks-Jugoslaviji. U čemu se sastoji iracionalnost jednog rata? Šta ostaje posle njega? Polazeći od ruševina jednog uništenog društva, kako i gde sagraditi sklonište-mesto prekida-mesto munjevite slobode, gde mišljenje mentalnog i fizičkog preživljavanja postaje ponovo moguće? Koji se još neimenljivi ili teško imenljivi ratovi nastavljaju svakodnevno čak i u društvima samozvanog socijalnog mira? Kako dalje kada bombe padnu? ili dok još nisu pale reči Dosta, nismo na prodaju! Nama pripadaju naši životi? pitaju se ljudi kojima je obećan napredak za SVE, oduzet raznim socijalnim nepravdama. Kolektiv E-I-Migrativ art (pisac, prevodilac), reditelj, scenografi Škart, amateri i iskusni scenski radnici – svi su zajedno ovde u potrazi za radikalnim pozorišnim gestom čiji je cilj govoriti SA konkretnim osobama ovde i sada: mladim Romima deportovanim i raseljenim s Kosova, izbeglicama iz Hrvatske, majkama i suprugama, članicama komiteta nestalih i kidnapovanih lica, bivšim vojnicima i njihovim starešinama, dezerterima rata i još uvek ne dezerterima mira, ljudima koji su svedoci bombardovanja Beograda 1999. godine… Mnogobrojnim nevidljivima, izbrisanima, isključenima iz aktuelnog političkog i ekonomskog konteksta. S poetizovanog zaklona scene, kao renesansni glumci koje je od pubike delila nevidljiva gaza štiteći ih od naleta trulog paradajza, nevidijivi pričaju sami svoje živote na sceni uz prisustvo glumaca, igrača i muzičara Narodnog pozorišta iz Beograda, Brisela, Njujorka, Skoplja. Pogled Zapada ne izostaje. Belgijski glumci učestvuju podjednako: valonski i flamanski. Oni su neophodna distanca, ali i naivnost, stereotip mišljenja i gluma glave u pesak, kojom je Evropa čas pasivno, čas aktivno pokazala svoje duboko nerazumevanje konflikta, posmatrajući ga iz svog zadnjeg dvorišta i bašte. Egzemplarna koprodukcija Narodnog pozorišta u Beogradu i prvi put saradnja između dva najvažnija belgijska nacionalna pozorišta KVS-a (Kraljevskog flamanskog teatra) i Nacionalnog teatra valonsko-briselske zajednice, Brisel. Reditelj: Loran Vanson. Tekst prema rečima nevidljivih: Ivana Momčilović. Prevodilac na sceni: Ljubomir Jakić. Godina: 2004/2005.

Za više informacija o izložbi Devedesete: Rečnik migracija: https://www.muzej-jugoslavije.org/exhibition/devedesete-recnik-migracija/