Осврт на изложбу Чувари времена – заборављено индустријско наслеђе

Момо Цвијовић

 Тешко је проценити лепоту једног света уколико човек сумња у њену ваљаност.

Казуо Ишигуро

Још од оне прве, рушевине над рушевинама у Едемском врту, рушевине су наша судбина.

Све до појаве Индустријске револуције и њеног наглог развоја, у другој половини 18. века, човек није имао никакву дилему када је о рушевинама реч, било да их је обожавао као светиње, поштовао као места сећања на важне догађаје, откривао у њима лепоту из прошлих времена или користио њихов материјал за нове грађевине. Са почетком модерног доба сусрео се са једном, до тада непознатом, врстом рушевина – непотребним објектима застарелих технолошких процеса. Свест о њиховим другим вредностима, као о вредностима дела колективног наслеђа огромног броја људи, који су их користили и од њих живели, развијала се споро, тако да су ти објекти у највећем броју заборављени и препуштени зубу времена. Чак и у развијенијим срединама, ретки објекти претварани су у музеје ин ситу. Напротив, појава модерних рушевина била је изненађујућа, није се уклапала у већ устаљену слику по којој је концепт руине био везан за античке, римске и грчке градјевине, за готичке замкове и манастире.

Последњих деценија, на проблем уништења и распадања индустријског, а то значи културног наслеђа, нарочито су реаговали фотографи. Њихов начин рада изазива опречна мишљења. Док једни сматрају да они својим фотографијама успостављају специфичан, нови естетски поредак и подижу свест код људи о угрожености датих објеката, други их оптужују за сензационализам, једностраност у приказивању, уживање у естетским и визуелним елементима људске трагедије, да таквим фотографијама праве забаву повлашћеним слојевима, без указивања на стварне узроке који су довели објекте до таквог стања, да су њихове фотографије бездушне и статичне, да на њима никада нема људи. Погрдно називају такав приступ Порнографијом руине (Ruin Porn).

Овде, на месту још једног естетског и етичког сукоба, ваља се подсетити да се естетски осећај у човеку, за разлику од етичког, развија веома брзо, јер човек, иако није сасвим свестан шта је он и шта му је заправо потребно, по правилу инстинктивно зна шта му се не свиђа и шта му не одговара. Да је, у антрополошком смислу, човек пре естетско него етичко биће.1У нашем случају то значи да је природно на сваки етички проблем указати путем естетског приказа.

Фотографије Рифата Куленовића делују на вас попут амнезије. Гледате их на стотине, хиљаде, неодољиво личе једна на другу, нарочито ентеријери, а при томе ниједног тренутка не осећате досаду. Зато су чудесне.

Овом приликом, своју посвећеност и љубав према објектима које је снашла зла судбина поделио је са колегиницом, Адом Влајић, која га је у последње време истрајно пратила на тужним крстарењима по Србији.

Рушевине су упорне. Док чекају боље дане, сећају се да су једном биле корисне па то настављају да буду.

Иако беживотне, рађају – у зидинама им се гнезде птице, легу животиње, из пукотина им буја дивље цвеће и растиње.

Немају зидове, а штите, у њима уточиште налазе бескућници и љубавници, у њима су се скривали бегунци и одметници.

Тајанствене су, побуђују нам машту. Напуштене и немоћне, изазивају у нама саосећање.

Воле их  песници и уметници, археолози, радознали авантуристи…

Они други скрећу поглед кад пролазе поред њих. Памте њихове боље дане.

Треба их оставити на миру.


1 Јосиф Бродски, Разговори и беседе, Књижевне новине, 1988

Предисторија: Основа за разумевање Музеја Југославије

На обликовање европског типа музеја утицале су бројне праксе и концепти сакупљања, чувања и употребе предмета.

Музејска лабораторија

Otvoreno istraživanje i preispitivanje jugoslovenskog nasleđa

Нова мапирања Европе

Мала породична историја